Ponizni vođa

Knjizi Brojeva 12:3, Mojsije je bio ponizniji od bilo koga drugog na licu zemlje. Šta je to bilo u Mojsiju što je izazvalo da pisac ovoga (za koga smatram da nije bio Mojsije) dođe do tako uzvišenog zaključka? U Petoknjižju nesumnjivo postoje mnogi primeri Mojsijeve poniznosti, ali želim da ukažem na tri koja se nalaze u 18. poglavlju knjige Izlaska.

1. Ponizni vođa pokazuje poštovanje prema drugima.

Mojsije je bio vrlo važna osoba. Bio je Božiji izabrani instrument za izvođenje Izraelaca iz četiristo godišnjeg ropstva. Suočio se sa najmoćnijim čovekom na svetu (faraonom) i pobedio. Bio je na čelu 2-3 miliona ljudi, rešavao njihove primedbe, vodio ih kroz divljinu, i imao ulogu vrhovnog sudije u njihovim najtežim sporovima. Mojsije je bio glavni.

Međutim, kada se ponovo sastao sa svojom porodicom, pokazao je svom tastu Jitru prikladno poštovanje, tako što je izašao da se susretne sa njim, poklonio mu se i poljubio ga u obraz. Nakon toga, Mojsije je ugostio Jitra u svom šatoru, rekavši mu sve što je Gospod uradio za Izrael.

U nekom smislu, ovo su naravno male stvari. Mojsije je jednostavno radio ono što se od njega kao sina (ili zeta) u toj kulturi očekivalo. Međutim, činjenica da je Jitro nazvan Mojsijevim tastom dvanaest puta u 18. poglavlju sugeriše da bi trebali uvideti kako je Mojsije rado prihvatio svoj položaj u odnosu na Jitra. Dobre vođe razumeju da iako možda poseduju moć, prestiž, i poziciju u određenim oblastima, ovo ne znači da treba da očekuju slavu i pohvalu gde god bi išli. Svako od nas ima mrežu različitih odnosa. Prava poniznost razume da bez obzira koliko važnima se činili, još uvek moramo da pokazujemo odgovarajuće poštovanje onima čije godine i pozicija to zahtevaju.

2. Ponizni vođa je spreman da se menja.

Ponovo, potrebna je velika poniznost da rukovodimo tolikim stvarima koliko i Mojsije, a ipak budemo spremni da primimo savet od drugih. Kada je došlo do organizacije Izraela kako bi ostvarili maksimalnu efektivnost (a minimalno nezadovoljstvo), Mojsije je rado saslušao Jitrov savet, iako je on bio samo posetilac i obraćenik star jedan dan.

Mi bi smo bili u iskušenju da povučemo Ciporu na stranu te večeri: “Slušaj, tvoj otac me sramoti. On mora da prestane sa pokušavanjem da mi govori kako da radim svoj posao. Kada sam poslednji put proverio, on je bio midijanski sveštenik celog života, a ne Božiji prorok Izraela. Reci mu da gleda svoje stvari.” Međutim Mojsije se nije žalio, nije branio svoje stavove, i nije tražio izgovore. Prihvatio je savet svog tasta, i uveo ogromnu promenu u duhovni i pravni život Izraela.

Ovo je dobra provera za svakog vođu, ili za bilo koga drugog: kada si poslednji put rekao: “To je dobra ideja, hajde da to učinimo na tvoj način?” Bog je jedini koji nikada ne menja svoj naum. On je jedini čije ideje su odmah savršene. Što se tiče nas ostalih, mi moramo biti spremni na promenu – ne uvek i ne kada je u pitanju istina, ali verovatno češće nego što mislimo. U najmanju ruku, ponizni vođa zna kako da uključi dobre ideje ljudi oko njega. On nije previše ponosan da prizna: “Znaš, to je mnogo bolje od onoga kako sam ja radio.”

3. Ponizni vođa ne pokušava da sve radi sam.

Sviđa mi se ovaj citat Žana Kalvina: Stoga neka svi, bilo kraljevi ili sudije, ili pastori Crkve, znaju da dok naprežu svaki mišić kako bi obavili svoje dužnosti, nešto će uvek ostati da bude ispravljeno ili poboljšano. Ovde takođe, vredno je opaziti, da ni jedan smrtnik ne može biti dovoljan da uradi sve, već mnogi i različiti ljudi mogu doprineti, iako ih on sam nadmašuje u tome. Ko može da se poredi sa Mojsijem, kojeg smo videli da nije dorastao teretu kada je preuzeo brigu vođenja naroda? Neka onda Božije sluge nauče da pažljivo sagledaju njihove sposobnosti, jer će u suprotnom pregoreti tako što će ambiciozno prihvatiti previše zadataka.

Zar ovo nije zanimljivo? Mojsije je bio umoran u 17. poglavlju, i uzeo je dvojicu ljudi da mu pomognu oko obavljanja posla. Sada je u 18. poglavlju ponovo umoran, ali su mu potrebni ljudi da olakša posao. Potrebna je mudrost da znamo razliku. Kada mi je potrebna podrška da nastavim dalje, i kada treba da prestanem sa pretvaranjem da sve zavisi od mene? Niko od nas nije toliko značajan da Bog ne može da ostvari stvari bez nas. Kao što je Kalvin rekao kasnije u ovom komentaru: “jedan zrak sunca ne obasjava svet.”

Poniznost nije pretvaranje da smo manje od onog što jesmo. Poniznost je svest da nismo sposobni koliko mislimo da jesmo. Kada razumemo ko jesmo – nadareni, voljeni, i stvoreni po Božijem obličju, ali ujedno i nesavršeni, slabi i potpuno zavisni od Boga – prirodno ćemo pokazivati poštovanje, slušati druge, i biti željni da vidimo napredak ljudi koji nas okružuju. Bog je krajnje suveren, stoga mi ne moramo biti.