Sindrom ponora

Znaš priču. Čovek već decenijama veruje u Hrista. Po spoljašnosti on je čovek hriščanin veran i od integriteta. Održao je reputaciju finog primera javne i privatne vernosti prema Božijim stvarima i to decenijama. A onda, bez upozorenja, sve se srušilo u provaliju greha. Svi se pitaju kako je do toga došlo tako brzo. U većini slučajeva, uskoro postaje poznato da – kao većine ponora – problem se nije razvio preko noći. Pre nekoliko godina, ovaj čovek je imao poprilično dosledan pobožan život kroz koji ga je Gospod osvežavao, jačao i dozrevao. Ali kako su godine prolazile, postajao je sve više zauzet. Sve više je video svoju dnevnu pobožnosti kao breme, ponekad kao puka obaveza – radije nego blagoslov. Zbog ogromnih doza biblijskih lekcija koje je čuo – pored znanja koje je sam stekao podučavajući crkvu biblijskim časovima – počeo je da zamišlja kako mu više nije potrebno toliko lične molitve i unošenje Svetog Pisma kao kada je bio mlađi i duhovno nezreo. Osim toga, on je imao toliko mnogo drugih bogomdanih obaveza da bi Bog sigurno razumeo da je on previše zauzet da bi se sastajao s Njim svaki dan.

Jedan mali ustupak doveo je do drugog, jedra prihvatljiva racionalizacija vodila je do sledeće, sve do strašnog dana kada je dostignut vrhunac i duhovna slabost, koja se razvila zbog previše ličnih kompromisa, nije više mogla da održi ni izgled hrišćanikog integriteta. A u ponor je pala njegova reputacija, svedočanstvo, služba, a možda i mnogo šta više.
Ako si jak, mlad hrišćanin, strastven po pitanju onoga što je božije, a pronalaziš da ti je nemoguće zamisliti sebe u takvom stanju: pazi se. Ova situacija može biti tvoja za koju godinu. Reči u 1. Korinćanima 10:12 su sada prikladno upozorenje: „Zato, ko misli da čvrsto stoji, neka pazi da ne padne.“

Ja sam bio u pastoralnoj službi dvadeset i četiri godine. Tokom petnaest godina sam bio profesor biblijske duhovnosti. Napisao sam nekoliko knjiga i brojne članke u vezi duhovnosti. Svakodnevno pričam o ovoj temi sa budućim služiteljima i misionarima širom zemlje u školskim učionicama i skoro svakog vikenda u crkvama i na konferencijama širom zemlje. Sada slobodno priznajem da mi je teže da održim svoju dnevnu pobožnost nego ikada ranije u životu. Razlog tome je što sam više zauzet nego ikada pre. Imam mnogo više obaveza nego kada sam bio mladić. I sve one iziskuju vreme, vreme koje mora doći odnekud.

Kako se povećava pritisak u životu i bliže se krajni rokovi, postaje sve teže održati vreme za život posvećen dnevnoj pobožnosti. E to je mesto odakle počinje erozija.
Po spoljašnosti, teško da će neko primetiti kada se skriveni delovi tvog duhovnog života počinju urušavati. Kao što neprimetno kretanje vode ispod zemlje može odneti zemlji ispod pre nego što to neko na površini i primeti. Dakle, životni pritisci mogu potajno poremetiti tlo naših ličnih duhovnih disciplina pre nego što udarac njihovog odsutstva postane vidljiv za druge. Više javnih delova hrišćanskog života, poput uključenost u rad crkve i razni oblici službe, često mogu se nastaviti sa malim vidljivim promenama sve do samog užasnog kolapsa i licemerstvo je onda otkriveno.

Siguran sam da su ti već poznati mnogi faktori koji podrivaju bliskost sa Hristom. Shvati da će skoro sigurno “kradljivci vremena“ pokušati da ukradu od tebe tvoje vreme s Bogom i da će se oni umnožavati kako godine prolaze. Moja nada je da će te ovaj članak upozoriti na ovu pritajnu tendenciju koja gmiže tako da te neće nadvladati.
Nikada nemoj nasesti na iskušenje misleći da sa tvojim porastom duhovne zrelosti, koju očekuješ da će doći s godinama, da će ti biti manje potrebno da svoju dušu hraniš i pojiš Hristom kroz Sveto Pismo i molitvu. Ono što se Isus molio u Jevanđelju po Jovanu 17:17 za sve svoje sledbenike – „Posveti ih istinom – tvoja Reč je istina.“ – važi i za sve nas tokom celog našeg života.
​
Isus je praktikovao ono za šta se molio. Iako je Isus beskonačno više nego naš primer, šta više, On je takođe naš primer posvećenog života, života coram Deo (u božijoj prisutnosti). Biblija nam govori da je Isus bio redovno prisutan kada se Božiji narod okupljao da sluša Sveto Pismo (Jev. po Luki 4:16) i takođe da se On povlačio u samoći kako bi se susreo sa svojim Ocem (Jev. po Mateju 14:23). Isusovim sledbenicima treba i blagodat koja će ih održati koja dolazi kroz javno obožavanje Boga kao i ona koja nam dolazi kada se mi susrećemo s Njim pojedinačno.
Ne želim da umanjim ulogu crkve u sprečavanju brodoloma vere u životu vernika. U ovom delu, međutim, pišem da upozorim one koji će sve više biti iskušani da misle kako učestalim sastajanjem s Bogom u društvu drugih vernih može se nadomestitI sporadično sastajanje sa Njim nasamo.

Postoje periodi u životu kada naše pobožne navike bivaju izmenjene Božjim proviđenjem. Ali opšte pravilo jeste da je onima koji su pomireni s Bogom kroz krst Njegovog Sina potrebna svesna i lična zajednica sa Njim svaki dan i to sve do dana dok ga ne budu gledali licem u lice. A obična stredstva kojima Gospod pruža svoje društvo je kroz lične duhovne discipline koje nalazimo u Svetom Pismu, od kojih su glavne unošenje Božije Reči i molitva.
Teži za Gospodom sa neumoljivom, doživotnom strašću koja ismeva prepreke. Odluči da te tvoj svakodnevni život nikada ne odvuče od toga da se susretneš sa Isusom svaki dan.