Strah od smrti: Kako savest od nas pravi kukavice

“…da smrću uništi onoga koji ima vlast nad smrću, to jest đavola, i da oslobodi one koji su, bojeći se smrti, celog života bili u ropstvu” (Jevr.2:14,15). Smrt je veliki prekid. Otima od nas naše voljene, ili nas od njih. Smrt je veliki rascep. Cepa materijalni od nematerijalnog dela našeg bića. Razdvaja celovitu osobu, koja ne treba da bude bez tela ni trena.
Smrt je velika uvreda. Podseća nas sve da smo, kako Šekspir kaže, hrana za crve.

Bukvalno smo podeljeni na dva dela. Čovek je svestan svoje jedinstvenosti u smislu da se u prirodi izdvaja po veličanstvenosti. Ipak, vraća se dva metra ispod zemlje da slepo i nemo istruli i zauvek nestane.
Smrt je gadna, zastrašujuća, okrutna i neobična. Život ne treba da bude takav. Naša tuga kad se suočimo sa smrću to potvrđuje.
Smrt nam je veliki neprijatelj, veći od svih ostalih. Ima pravo na svakog od nas i uporno nas proganja tokom celog života. Moderan čovek beskrajno piše i govori o ljubavi, naročito romantičnoj ljubavi, a ona mnoge zaobiđe. Ali smrt nikog ne izbegava. Rečeno je da svi ratovi i pošasti nisu uspeli da povećaju smrtnost, uvek je za svakog čoveka postojala samo jedna, njegova. Ipak, mi smo izgleda mnogo nespremniji za smrt od naših predaka.

Strah od kazne
Mnogi ističu da društvo danas morališe i osuđuje jednako kao što je to činilo i ranije. Živimo u „kulturi prozivki“. Ljudi su okarakterisani samo kao dobri ili zli i onda ih javno izvrgavaju ruglu sve dok ne ostanu bez posla i prijatelja. Ljudima se sudi za ono što smo nekad zvali grehom. Onda ih kazne i proteraju. To neverovatno liči na religijsku ceremoniju pročišćenja.
Vilfred Mekej u svom eseju „Čudna upornost krivice“ (The Strange Persistence of Guilt) ističe: „Ljudska bića ne mogu da napuste svoje „moralne reflekse“, t.j. veru da postoje moralne apsolute, greh i kazna, krivica i sramota. Međutim, danas smo napustili stara, temeljna verovanja u Boga, nebo i pakao. Zato smo izgubili praksu pokajanja, iskazivanje milosti i davanje oproštenja.
To modernog čoveka dovodi do krize kad se suoči sa smrću. Kao pastor sam proveo sate i sate uz ljude na samrti. Kad im se smrt približava, ljudi se osvrću na to kako su živeli i osećaju ogromno kajanje. Nelagodnost i duboko nezadovoljstvo samim sobom izbijaju na površinu. Imaju osećaj krivice zbog stvari koje nisu rekli ili uradili za voljene, zbog izvinjenja koje nisu dali ili primili, zbog odbijene ljubaznosti ili neljubaznog ponašanja i zbog propuštenih prilika ili čak protraćenog života.

Strah od budućnosti prevazilazi čak i kajanje zbog prošlosti. T. S. Eliot piše: „Ne ono što nazivamo smrću, nego ono posle smrti dolazi, toga se bojimo.” Iza i ispod svih drugih emocija krije se strah od kazne. U 1. Korinćanima 15 Pavle nas u podužoj diskusiji o smrti uverava da je „žalac smrti“ greh (56. stih). Kao što nas je učio u poslanici Rimljanima 1:20-22, svi u srcu znamo, koliko god da je skriveno, da je Bog naš stvoritelj i onaj koji je dostojan našeg slavljenja i poslušnosti. Ali mi smo „potisnuli“ (18. stih) to znanje da bismo preuzeli vlast nad svojim životom.
Međutim, smrt nas čini svesnim krivice. Nezadovoljni smo sami sobom. Naša savest se ne da utišati kao ranije. Šekspirov Hamlet razmišlja o samoubistvu, ali odlučuje da ga ne počini. Plaši se onoga što dolazi nakon smrti „neka zemlja neotkrivena, iz koje nijedan sa granica se putnik ne vraća“. Zato se plašimo kazne. Zato više „volimo podnositi sva zla no pobeći u nepoznata“ jer „savest od nas kukavice čini“. (Šekspir, „Hamlet“, 3. čin, 1. scena, prim. prev.)
Dakle, uprkos svakom trudu, osećaj krivice ostaje i što više razmišljamo o smrti, taj osećaj je sve jači. Moderna kultura ne govori nam puno na tu temu, ali hrišćanska vera ima da nam ponudi zapanjujući materijal.

Naš šampion
Umesto da živimo u strahu od smrti, treba na smrt da gledamo kao na otrežnjenje od lažnog ubeđenja da ćemo na zemlji živeti zauvek. Kad sledeći put budete na sahrani, naročito na sahrani prijatelja ili voljene osobe, slušajte šta vam Bog govori. Kaže da je sve u životu prolazno, sem njegove ljubavi. To je realnost.
Sve što u ovom životu imamo, biće nam oduzeto, sve sem jednoga: Božije ljubavi. Ona će ići u smrt s nama i provešće nas kroz smrt i dovešće nas u njegovo naručje. To je jedina stvar koju ne možeš izgubiti. Bez Božije ljubavi koja će nas prigrliti smo krajnje nesigurni. I treba da budemo.

„Mirisna so“ (amonijum karbonat, za buđenje iz nesvesti, prim.prev.) je neprijatnog mirisa, ali je vrlo efikasna. Dok se treznite od svojih iluzija, imajte mir. Gledajte šta nam Isus Hristos nudi kad po veri imamo njega za spasitelja.
U poslanici Jevrejima čitamo: „Da bi mnoge sinove doveo u slavu, dolikovalo je onome za koga i kroz koga sve postoji, da začetnika njihovog spasenja učini savršenim kroz stradanje… I on je uzeo udela u krvi i mesu, da smrću uništi onoga koji ima vlast nad smrću, to jest, đavola, i da oslobodi one koji su, bojeći se smrti, celog života bili u ropstvu.” (Jevr.2:10,14,15)
Da bi nas spasao, Isus je bio „začetnik” našeg spasenja kroz stradanje i smrt. Grčka reč za to je archēgos. Biblijski učitelj Vilijam Lejn kaže da bi to trebalo prevesti kao “naš šampion.”

Šampion je neko ko učestvuje u borbi kao predstavnik. Kad se David borio protiv Golijata, obojica su bili šampioni, svako kao predstavnik svoje vojske. Borili su se kao zamena. Ako vaš šampion pobedi, znači da je cela vojska pobedila, iako niko drugi nije ni prstom mrdnuo. To je ono što je Isus uradio. Suprotstavio se našim najvećim neprijateljima – grehu i smrti. Za razliku od Davida, on ne samo da je rizikovao, nego je i život dao, a time ih je upravo i porazio. Uzeo je kaznu koju mi zaslužujemo za svoje grehe – smrtnu kaznu — umesto nas, kao naša zamena. Pošto je on bio čovek savršene, bezgrešne ljubavi prema ocu i bližnjem, smrt nije mogla da ga zadrži (Dela 2:24). Ustao je iz mrtvih.

Zato pisac u 14. stihu kaže da je uništio silu smrti jer je umro i ustao, uzevši našu kaznu. Dao je garanciju za vaskrsenje svima koji se po veri ujedine s njim. Isus Hristos, naš veliki kapiten i šampion, ubio je smrt.
Sve religije govore o smrti i životu posle smrti, ali sve one, u suštini kažu da morate biti dobri da biste se pripremili za večnost. Ali, kako nam se smrt bliži, svi smo svesni da nismo ni blizu svog najboljeg izdanja; nismo živeli kako je trebalo. I tako ostajemo, uz optužnicu, zarobljeni strahom od smrti do kraja.
Hrišćanstvo je drugačije. Ne ostavlja vas da se sami suočite sa smrću dok držite zapis o svom životu i nadate se da ćete dobiti prolaznu ocenu. Umesto toga, daje vam šampiona koji je porazio smrt, koji vam oprašta i prekriva vas ljubavlju. Suočavate se sa smrću „u njemu”, sa njegovim savršenim zapisom života (Filiplj.3:9). U meri u kojoj verujemo, znamo i prihvatamo to, slobodni smo od sile smrti.
Dakle, kada je Hamlet govorio o smrti kao o „nekoj zemlji neotkrivenoj, iz koje nijedan sa granica se putnik ne vraća“, pogrešio je. Neko se vratio iz mrtvih. Isus Hristos je uništio silu smrti i „pukotina se otvorila u nemilosrdnim zidovima sveta“ (K.S.Luis, “The Weight of Glory“, prim.prev.) radi nas. Kada verom ovo prihvatimo, ne treba više da se bojimo tame.
Sveti Pavle je napisao ove poznate stihove:
„Smrti, gde ti je pobeda?
Gde ti je, smrti, žalac?” (1. Kor. 15:55)

Pavle se ne suočava sa smrću kao stoik. On joj se podsmeva. Kako neko zdrave pameti može da gleda u najmoćnijeg neprijatelja čovečanstva i da mu se podsmeva? Pavle odmah odgovara na to pitanje: “Žalac smrti je greh, a sila greha je zakon. Ali hvala Bogu! On nam daje pobedu kroz našeg Gospoda Isusa Hrista” (1. Kor. 15:56,57). Pavle kaže da je „žalac smrti” (kao što kaže i Hamlet) naša savest, naš osećaj za greh i kaznu na osnovu moralnog zakona. Ali Hristos je to sklonio – ili tačnije, uzeo na sebe radi svih onih koji veruju.
​
Senka smrti
Donald Grej Barnhaus je bio sveštenik u Desetoj prezbiterijanskoj crkvi u Filadelfiji kad mu je žena, u svojim tridesetim, umrla od raka. Ostao je sa četvoro dece. Svi su bili mlađi od 12 godina. Dok se sa decom vraćao sa sahrane, pored njih je prošao ogroman kamion i bacio senku na njih. Barnhaus je pitao decu: „Da li biste više voleli da vas pregazi kamion ili senka kamiona?“ Njegov jedanaestogodišnjak je odgovorio: „Senka, naravno.” Tata je onda rekao: „E to se desilo vašoj mami. Samo je senka smrti prošla pored nje, jer je prava smrt prešla preko Isusa.“
Žalac smrti je greh, a njegov otrov je uzeo Isus.
Dakle, svaki hrišćanin i hrišćanka imaju silu pobede nad smrću. Jednom prilikom sam razgovarao sa prijateljem o njegovoj ženi koja je bila hronično bolesna, i iznova i iznova je prkosila medicinskim prognozama i „pobeđivala smrt“. Ovoga puta je bila veoma bolesna i verovatno neće uspeti da se odupre. Razgovarajući s njenim mužem, složili smo se da šta god da joj se desi, vernik uvek pobedi smrt, umro ili živeo, jer je Isus Hristos porazio smrt. Sve što smrt sad može jeste da nas učini srećnijim i voljenijim nego pre.
Ako je Isus umro da ne moraš da platiš ni za šta što si u prošlosti uradio, i ako je ustao iz mrtvih da bi bio tvoj živi spasitelj, šta ti onda može smrt?

Ovo je odlomak iz nedavno objavljene knjige Tima Kelera „O smrti“ (On Death).