Vreme krize pokaže šta je kome idol

Nakon što je KOVID-19 zaustavio svet, videli smo i lepu i ružnu stranu čovečanstva. Priče o požrtvovanosti radi drugoga nas inspirišu, kao na primer, priča o svešteniku koji je prepustio respirator nekom mlađem po cenu života. A neke druge priče otkrivaju nam ružniju stranu čovečanstva: gomilanje toalet papira, besposleni ljudi koji hrle na plaže i u barove, pa čak i rasizam i nasilje nad Azijatima u Americi. KOVID-19, kao i svaka druga velika kriza ogoli čoveka: dobrog, lošeg, gadnog. Šta više, ona otkrivajući ne diskriminiše. Guverner Njujorka, Endru Kuomo nazvao je virus „ravnanje“ nakon što je njegov brat, Kris Kuomo, novinar Si-En-En-a zaražen Kovidom-19. Virus pustoši sve zemlje, zajednice, porodice i klase. Otima nam sigurnost i identitet koga se držimo, a ističe našu krhost i bogove kojima se klanjamo.
U suštini: svako je sebi bog.

JA kao idol
Zapadno društvo izgrađeno je na premisi da je lična sloboda najviši prioritet. Zato su neki ipak išli u barove, na plaže i u parkove kada se na početku govorilo da treba držati društvenu distancu. Mnogi su mislili: „Neće baš mene.“ Iako je za većinu ta rečenica tačna, insistiranje na ličnoj slobodi, naročito u zapadnim zemljama, možda je ključni faktor koji je doprineo širenju virusa.
Gomilanje namirnica, maski i toalet papira otkriva koliko cenimo lični komfor na štetu šire zajednice. Poziv da se što pre izađe iz karantina kako bi se ekonomija oporavila na štetu starijih ili rizičnih grupa na sličan način otkriva našu volju da pustimo druge da pate kako mi ne bismo morali.
I kod kuće vidimo obožavanje sebe samoga za vreme karantina. Roditelji koji rade od kuće, izgube strpljenje prema deci ili supružniku i teško im je da budu nesebični kad su pod stresom i zatvoreni zajedno. Drugi hrane strahove prateći Tviter ili vesti bez daha i puneći kalendar ne dobrim delima, nego bespotrebnim listanjem stresnih naslova na ekranu.
Karantin i pandemija su nas suočili s realnošću da smo idolopoklonici i da se klanjamo sebi. To ne uzima samo duhovni, već i fizički danak. Naša naviknutost na ličnu slobodu još pogoršava tu situaciju.
​
Kajanje u karantinu
Virus je doneo smrt i štetu ekonomiji i ljudskim životima kao ni jedna kriza do sad u 21. veku. Međutim, dobra stvar je to što više ne možemo da pobegnemo (na sport, druženje, u bioskop, niti da otputujemo). Umesto da mozgamo kad će se karantin završiti, kako bi bilo da ovu pauzu iskoristimo za transformaciju?
Kad postanemo svesni koliko smo zaglibili u idolopoklonstvo, to treba da nas dovede do pokajanja. Isus učenicima daje uputstva koja važe u svakom kontekstu, ali u ovom trenutnom najviše: „Ako neko hoće da pođe za mnom, neka se odrekne sebe samog i uzme svoj krst i ide za mnom. Jer ko hoće da spase svoj život – izgubiće ga; a ko izgubi svoj život mene radi – naći će ga.” (Mat. 16:24–25).
Isus nas ne poziva da udvostručimo svoju slobodu, već da je žrtvujemo iz ljubavi prema bližnjem. Nema bolje prilike nego činiti to sada. Umesto da provodimo dane u karantinu obožavajući sebe samog, mogli bismo da radimo sledeće tri stvari.

1. Ispitajte svoju dušu
Umesto da tražite šta ćete sledeće gledati na Netfliksu kako biste skrenuli misli, provedite vreme ispitujući svoju dušu, da li imate idola koji se pod pritiskom bolje vidi. Kako ova pandemija otkriva kakva vam je duša? Gde postoji neravnoteža i ranjivost što se tiče porodičnog života, poslovnog okruženja ili razmišljanja?

2. Volite bližnjeg požrtvovano
Hrišćanska ljubav je žrtva (1.Jov. 3:16), a sada imamo priliku da to dokažemo. To može da znači kupovati namirnice starijim komšijama, pokloniti bonus od plate crkvi ili nekoj siromašnoj porodici ili jednostavno ostati kod kuće i uskratiti sebi zabavu.

3. Dajte nadu
Ljudi skloni idolopoklonstvu se u vreme krize okreću sami sebi. Za neke je to u vidu gomilanja stvari, za druge u vidu straha i panike kako već diktiraju vesti. Ali, hrišćani su pozvani da budu drugačiji; da budu ambasadori nade koji znaju da je njihova budućnost sigurna. Dok razgovaramo s prijateljima ili pišemo status na društvenim mrežama možemo da ponudimo nadu umesto očaja, radost umesto cinizma. Svetu je nada očajnički potrebna, a mi možemo da je dajemo i rečima i delima – nadu da ni smrt ni život, ni pandemija ne mogu da nas odvoje od Božije ljubavi koja je u Hristu.