Zašto ne propovedamo propovedi koje su usredsređene na evanđelje

Džered Vilson

20. decembar 2018.

U poslednje vreme vodio sam brojne diskusije sa vođama raznih službi o tome zašto je toliko teško naći propovedanje koje je istinski usredsređeno na evanđelje. Čak i među onima koji inače zagovaraju biblijsku neophodnost da Hrist postane prioritet u našem propovedanju, ponekad je retko da naiđemo na propovedi koje ne tretiraju Hrista i njegovu milost kao opcionalne ili sekundarne. Zašto je ovo tako? Zašto nam je, uprkos tolikoj zastupljenosti korisnih resursa i primera, teško da podignemo našu homiletiku na viši nivo propovedajući Hrista? Ovo su tri moguća objašnjenja:

1. Nedostaje nam ubeđenje.
Nekima nedostaje ubeđenje da propovedaju propovedi koje su usredsređene na evanđelje čisto zbog neznanja. Nisu bili izloženi primerima ovakvog propovedanja. Nisu obučeni da propovedaju na ovaj način. Nisu svesni – u neznanju su, u smislu nepoznavanja pojma – mogućnosti propovedanja koje je usredsređeno na Hrista. Drugi su svesni ovog načina ali su ga odbacili. Bilo koji razlog da je u pitanju – bilo neshvatanje vrednosti ili alternativno zagovaranje drugačije hermenautike – oni ne misle da je propovedanje usredsređeno na Hrista, najbolji način propovedanja. Koji god da je razlog, oni ne vide Hristove reči njegovim učenicima na putu za Emaus ili Pavlove reči da sva biblijska obećanja nalaze potvrdu u Hristu kao one koje poučavaju navešćivanje ekspozicijske poruke na hristocentričan način.

2. Nedostaje nam sposobnosti.
Ovaj razlog je možda najučestaliji. Mnogi propovednici nisu adekvatno obučeni da propovedaju na način koji se usredsređuje na evanđelje. Njihovi profesori to nisu poučavali. Njihovi pastori, svojim primerom ovo nisu prikazali. Njihovo iskustvo nije naklonjeno prema tome. Oni potvrđuju teološku vrednost, ali imaju poteškoće da pri sastavljanju propovedi, egzegetski “dođu do toga.” Mnogi propovednici završavaju svoje propovedi evangelizatorskim pozivom i pretpostavljaju da je ovo dovoljno evanđelja. Zasigurno, poziv na evanđelje u zaključku propovedi je bolji od toga da uopšte nema sadržaja evanđelja! Međutim, neki propovednici jednostavno ne mogu da shvate kako propovedati Hrista iz teksta Biblije na prirodni, biblijski način. Oni žele, ali ne znaju kako.
Na kraju, postoji razlog za koji smatram da je češći nego što to uviđamo, koji često ne uzimamo u obzir, jer on seže izvan naših darova a tiče se našeg karaktera.

3. Nedostaje nam zajedništvo sa Hristom.
Ne mislim da propovednici čije propovedi nisu usredsređene na evanđelje nisu hrišćani. Samo sumnjam da mnogi kojima u njihovom propovedanju nedostaje Hristov ugodni miris, ovaj miris zapravo nedostaje i u njihovim duhovnim životima. Oni su se verovatno toliko navikli na rutinu službe, da su Pismo i Hrist u njima više postali sredstvo hranjenja drugih nego hranjenja sebe. Biblija je postala nešto što se daje, umesto da na prvom mestu budu nešto što se prima.
Prilikom svečanog otvaranja Gospel Coalition konferencije 2007., Tim Keler je održao prvobitni govor na temu “Šta je služba usredsređena na evanđelje?” Ta poruka sadrži sada klasičnu “Isus je istinski i bolji” primenu. Na kraju homiletskog trka, Keler je rekao nešto što me prati od trenutka kada sam to prvi put čuo. On je rekao: “To nije tipologija; to je instinkt.” Naravno, ono što je on radio jeste bila tipologija. Međutim, smatram da je on mislio da propovednici koji su usredsređeni na Hrista, skoro da ne mogu da ne propovedaju Hrista. Oni bi morali sebe da primoraju da izbegnu propovedanje evanđelja. Ako nešto od toga postoji, to je iskušenje da “preskoče” neposrednu ekspoziciju teksta kako bi, kao što je Sperdžen slavno rekao, “načinili put do Hrista.”

Drugim rečima, ako imamo redovno zajedništvo sa Hristom, čitamo Pismo posvećujući se svakodnevno i disciplinovano, postojaće instinkt da propovedamo Hrista. To je duhovni impuls da (nad)prirodno pronađe svoj put do naše pripreme propovedi. Kako propovednik koji je usredsređen na evanđelje može da propoveda propoved koja to nije?
To je samo teorija, ali možda je razlog zašto tako mnogo propovednika koji čitaju sve te knjige i blogove o evanđelju, slušaju podkast o evanđelju, i slede sve Tviter naloge o evanđelju, a i dalje se bore da propovedaju propovedi o evanđelju, taj da nemaju redovno zajedništvo sa Hristom koji je u centru.

Međutim, nije kasno braćo. Nije kasno da preoblikujemo naša ubeđenja prema Pavlovoj odluci, da naporno radi na egzegetskoj sposobnosti u cilju usredsređenosti na evanđelje, i da se iznova vrati u dnevni odmor u našem Spasitelju.

A kažem li: Neću ga više pominjati ni govoriti u njegovo ime,” njegova reč mi u srcu bude kao oganj, oganj zapretan u mojim kostima, i onda ne mogu više u sebi da je držim, ne mogu.”  – Jeremija 20:9

Kopirajt © The Gospel Coalition