10 Razloga za vraćanje u crkvu posle KOVIDA-19

Drugi članci:

David Gundersen

18.10.2021.

Zašto da se sastajemo uživo?
U proteklih par meseci mnoge crkve su prestale da se sastaju. Globalna pandemija, naređenja vlasti i želja da služimo jedni drugima i društvu, sprečile su nas da se okupljamo. Umesto toga imali smo onlajn „službe“, sastajali smo se „virtuelno“ i koristili tehnologiju da se povežemo.
​Mnoge crkve su ponovo počele da se okupljaju ili će uskoro početi. Na tim novim službama ćemo se osećati nezgodno. Osetljiviji smo, različitosti su nam uočljivije i moramo da trpimo ograničenja i protokole koji su nelagodni, neprijatni i frustrirajući. I koliko god da smo se potrudili da u crkvi bude bezbedno, neki ljudi i dalje ne mogu da dođu.Imajući sve to na umu, neki vernici su na iskušenju da uopšte ne dolaze. Ako su ponovo pokrenute službe toliko drugačije i pune ograničenja, a onlajn opcije su nam svima dostupne i zgodne, a uz to, ranjivi smo kad smo fizički prisutni, zašto da se uopšte okupljamo uživo?
Ovo je validno pitanje. Ali pre nego što se odlučimo, treba da razmislimo o važnosti okupljanja kako bi naša čežnja za okupljanjem rasla, a ne atrofirala. Sem ako nisi neko ko mora ostati kod kuće iz zdravstvenih razloga, postoji deset razloga zašto treba da se vratiš u crkvu.

1. Mi smo bića u telu.
Bog je stvorio Adama od zemlje, Evu od Adamovog rebra, a čovečanstvo iz njihovog spajanja (Post. 1:26–27; 2:18–25; 3:20). Mi smo duše u telu, muškom ili ženskom, na Božiju sliku stvoreni. Nismo etar stvoren da lebdi u virtuelnom prostoru. Nismo pikseli, ni imena na ekranu, niti sličice na Zumu ili Fejstajmu. Mi smo ljudska bića. Stvoreni smo da vidimo, čujemo, osećamo ukus, dodirujemo se i osećamo sve u fizičkom svetu koji je Bog stvorio. U poslednje vreme videli smo koliko je moćan naš onlajn svet. Ali osetili smo i koja su mu ograničenja. Ni jedan zaljubljeni par neće rado prihvatiti „vezu na daljinu“ kao idealnu. To ne treba da prihvata ni jedna crkva kao porodica koja se voli.

2. Crkva je jedno telo.
Biblija nas stalno uči da je crkva Hristovo telo na zemlji (Ef. 1:22–23). Svaki vernik je neki deo tela, ali svi smo povezani međusobno (Ef. 4:15–16). Nismo nezavisni, nego smo međuzavisni. Naši duhovni darovi su kao oči i uši i ruke i noge koji igraju svako svoju ulogu u rastu i misiji koju telo ima. Ipak, čak i kad smo daleko, mi smo Hristovo telo. Ali, kao i svako zdravo telo, ne treba da želimo da ostanemo dislocirani.

3. Duh nas privlači.
Ne samo da su vernici jedno telo, nego imaju jednog Duha (Ef. 4:4). Sveti Duh – treća osoba Trojstva – živi u Božijoj crkvi i uvek nas vuče ka jedinstvu. Božiji Duh se ne može podeliti, pa kad su vernici nevoljno razdvojeni, osećaju tenziju – kao gumica za teglu koja je previše rastegljena. Duh u nama čezne da budemo zajedno, kao što ta gumica teži da se vrati u početno stanje.

4.  Mi smo duhovna porodica.
U crkvi je Bog naš Otac koji nas je usvojio, a mi smo duhovna braća i sestre, crkva je Božiji „dom” (1.Tim. 3:15). Pošto smo različitih godina i pola, Pavle nas naziva očevima i majkama, sestrama i braćom, sinovima i kćerima (1.Tim. 5:1–2). Porodice ne treba da se razdvajaju. Zdrave porodice žive zajedno, smeju se zajedno, plaču zajedno i pomažu jedni drugima. Roditelji čija su deca odrasla vole kad se oni okupe – ti roditelji su potpuno zadovoljni samo kad su im sva deca na okupu. Moramo biti verni u ovom periodu i javljajmo se onima koji ne mogu da nam se pridruže. Ali svi koji to mogu, treba da se trude da se okupe na crkvenim porodičnim okupljanjima koja nam život znače.

5. Propovedanje je svet trenutak.
Naša generacija je navikla na propovedi Džona Pajpera i videa Bet Mur. Telefoni i ekrani i aplikacije su nam normalni mediji. Za samo tri meseca navikli smo da gledamo svoje pastore i vođe da nas uče iz Božije Reči preko interneta i stakla. U tom digitalnom okruženju moramo zapamtiti da je propovedanje u suštini živ i svet trenutak (Dela 20:20, 27). Da, može se strimovati i snimiti i postovati i biti korisno za virtuelnu publiku i buduće slušaoce. Ali za lokalnu porodicu vernika, Božija Reč je najbolja kad se uživo prenosi dok joj Duh daje silu preko pomazanog propovednika i pastira od poverenja. Oni će izgovoriti Božiju Reč lično u trenutku i sa svrhom. U tim trenucima pastiri hrane svoje ovce, a ovce slušaju glas svog pastira. U tim trenucima ne dotiče nas samo sadržaj poruke, nego i ozbiljnost samog trenutka. Kad slušamo Božiju Reč koju nas uče u crkvi, u harmoniji smo, ne samo sa našim vaskrslim Gospodom i njegovom kraljevskom Rečju, nego i jedan s drugim. Gozba u kojoj uživamo zajedno bolja je od hrane koju jedemo sami.

6. Ne postoji ništa kao što je zajedničko pevanje.
Nema iskustva na zemlji koje je slično crkvenom pevanju (Ps. 95:1–2). Pevajući zajedno proslavljamo Boga i postavljamo ga na presto u srcima njegovog naroda. Zajedničko pevanje utiskuje istinu u naš um i greje nam srca milošću. Zajedničko pevanje je simbol našeg jedinstva i sklada zbog evanđelja. Zajedničko pevanje izražava naše emocije Bogu (a trenutno imamo puno emocija). Ali ne pevamo samo da proslavimo Boga. Pevamo i da ohrabrimo jedan drugoga (Kol. 3:16). Ne možemo pevati jedan drugome preko ekrana. Da, ranjivi smo: zbog pevanja u crkvi američki hrišćanin može da se zarazi, a kineskog hrišćanina mogu da uhapse zbog pevanja. Ali kao što je podzemna crkva uvek radila, Božiji narod će pronaći načina da slavi Boga zajedno, koliko god je moguće verno i bezbedno. Nosićemo maske, pročišćivati vazduh, sastajati se na otvorenom, recitovati psalme, ili čak šaputati. Na kraju krajeva, Bog će čuti slavljenje koje se podiže iz hrišćanske crkve i dobro je ako smo tu da ga zajedno slavimo.

7. Potrebna su nam krštenja i pričest.
Bilo da je tvoja crkva to praktikovala virtelno ili ne, svakom verniku je potrebno da vidi i iskusi simbole milosti kako bi ponovo doživeo evanđelje. Krštenje i pričest nas podsećaju da Bog s nama komunicira na opipljiv način. U te dve prakse osećamo, dodirujemo, vidimo i čujemo evanđelje, bilo u vodi, kad novi vernik umire i ustaje sa Hristom ili u lomljenju hleba i u isceđenom grožđu što nas podseća na njegovu žrtvu (Mat. 28:19; 1.Kor. 11:26). Način na koji to praktikujemo može, neko vreme, izgledati drugačije, ali je našem srcu potrebnije nego što mislimo.

8. Imaš zadatak.
Ako si vernik, imaš zadatak koji moraš izvršavati kada se crkva okupi. Služba nije samo za pastore i vođe. Služenje je za sve hrišćane. Svaki vernik ima duhovne darove koje treba da koristi i svaka crkva očajnički treba svaki deo tela da bi bila aktivna (Rimlj. 12:4–8; Ef. 4:15–16; 1.Petr. 4:10–11). Kad ostanemo kod kuće možemo slušati, dati novac, nazvati nekoga i poslati poruku virtuelno. Ali ima i puno stvari u kojima ne možemo služiti, ohrabriti nekoga ili izgrađivati Hristovo telo ako nismo fizički prisutni.

9. Naša služba u crkvi je svedočanstvo.
Svake nedelje naši prijatelji, komšije i kolege prolaze kroz isti slomljeni svet kao i mi, ali bez naše nade i naše mape. Svake nedelje nailaze na probleme i tragedije zbog kojih se pitaju da li se milost i istina mogu naći. Da, možemo im pomoći onlajn i radovati se što Bog sad dotiče nove ljude novim metodama. Ali svetu koji ne veruje je takođe potrebno da vidi silu evanđelja koja menja i nalazi se u telu, u lokalnoj crkvi, porodici hrišćana koji vole Boga i služe jedan drugome milostivo i odlučno.

10. Pozdrav menja život.
Možda je čudno završiti pozdravom – jednostavnom aktivnošću koju su toliko ograničili i zakomplikovali. Ali svuda u Novom zavetu pisci ne samo da pozdravljaju crkve, nego i od vernika traže da pozdravljaju jedni druge. Pozdrav nije dodatna misao prikačena na kraj pisma. Ti pozdravi su simbol sile pomirenja koja je u evanđelju i čuva dinamiku porodice. Način na koji se pozdravljamo – i činjenica da se pozdravljamo – centar je crkvenog života i svedočanstva. Radostan pozdrav nas podseća na evanđeosko jedinstvo u kome uživamo u Hristu. Nespretan pozdrav kaže da zdrava crkva nema predrasude. Izbegavanje pozdrava nas podseća da treba da rešimo konflikte i pomirimo srca. U svakom pozdravu ogleda se Božija ljubav, ujedinjuje se Hristovo telo, omogućuje se gostoprimstvo, izgrađuje se nesebičnost, otvaraju se vrata za službu i svedoči se o Bogu koji nas je prihvatio kroz Hrista. Čak i kada je pozdrav iza maske, bez dodira i sa distance, ipak daje život i oblikuje male događaje u svakoj crkvi. Nedavno je naša crkva imala službu na otvorenom, na našem parkingu, a pre toga se nismo okupljali deset nedelja. Koji je bio najradosniji, najeksplozivnji trenutak? Naše pozdravljanje. Potrebno nam je da vidimo jedni druge.

Zaključak
Možda ne možeš odmah da se vratiš u crkvu. Možda moraš da budeš oprezan zbog sebe ili onih koje voliš. Možda moraš neko vreme da gledaš sa strane. Ali kad dođe vreme, Božiji narod može i mora ponovo da se okupi, i nadam se da ćeš se pridružiti. Na kraju krajeva, naša okupljanja su predukus neba. Biblijska vizija neba ne izgleda kao karantin, lajvstrim ni kao Zum poziv. Nebo je susret licem u lice s vaskrslim Hristom i jedinstvo svetih i anđela u slavljenju (Jevr. 12:22–23; Otk. 22:4). U budućem životu nećemo biti smešteni u bunkere ni biti razdvojeni u slavi, nego ćemo živeti, raditi, voleti i služiti zajedno u novom svetu gde pravednost živi (2. Petr. 3:13). Kad budemo znali da je bezbedno, mudro i bezbedno za našu okolinu, okupljajmo se ponovo – uživo – sve dok ne postane sve novo.

Kopirajt © Crossway

Podelite članak: