Svakodnevni život misije

Jedan od najtežih zadataka je pisati o nečemu što je samo Božije, a opet podareno ljudima koji su grešni i nesavršeni, uz to da ukoriš samoga sebe, a opet to sve bude na blagoslov i podstrek za druge. Meni je dat ne tako lak zadatak da vam pišem o Misiji o kojoj ja jako malo znam, a opet Bog koji živi u meni zna sve. Kako biti potpuno poslušan samo Bogu, sa odsustvom svog uma, svoje volje, svog iskustva, i preneti poruku koju već svi znamo, ali ipak izgleda kao da je ovaj svet progutao, otrgao iz naših života i srca? Svet nam je zamazao oči sa mnogim nevažnim stvarima, koje ne donose promenjen život i um, ne slave našeg Gospoda Isusa Hrista. Opet, nije samo svet kriv, krivi smo mi i greh kome služimo tako verno, češće nego samom Bogu. Zaboravili smo osnovne principe i zadatke koje nam je Bog dao u našem novom životu.  

Želim da doživite i vidite ovaj tekst kao tekst pisan od strane jednog potpuno slomljenog čoveka, koji ne zna ništa o ovoj temi, nema znanja, a još manje mudrosti. Grešan i prljav, ali pomilovan od najvećeg sudije svih vremena, a opet spasitelja i Gospoda Boga, stvoritelja svega vidljivog i nevidljivog. Čovek koji pred vama stoji je onaj koji misiju tek posle četrdeset godina vidi kao najvažiji deo svog ličnog života i pobožnosti.

Ovo su samo neke moje misli o misiji koju sada vidim jasnije nego ikada do sada:

Kroz misiju vernih, Hristos oživljava Boga u očima onih koji u njega ne veruju. Misija je živi organizam koji ima srce, krvotok i sve potrebno za život jednog organizma. Organizam je crkva, nevesta Hristova, telo koje Hristos u ovozemaljskom životu gradi. Srce je sam GOSPOD BOG koji je darodavac života, i to života u Hristu. Krv je ona koja izvire na Golgoti, ona je deo Hrista koji daje život celom organizmu, i ovom palom svetu koji ga ne poznaje, pruža spasenje kroz oproštenje greha. Sve ovo Bog čini kroz naš čin pokajanja, a po milosti, volji i po planu našeg Gospoda.

Efescima 1, 4 – 12:
U njemu nas je izabrao pre postanka sveta, da pred njim budemo sveti i bez mane. U ljubavi nas je predodredio, da nas svojom blagonaklonošću i voljom kroz Isusa Hrista usvoji kao sinove, na hvalu njegove slavne milosti, koju nam je darovao u Voljenome. U njemu imamo otkupljenje njegovom krvlju, oproštenje prestupa po bogatstvu njegove milosti koju je na nas obilno izlio sa svom mudrošću i umnošću. Svojom blagonaklonošću nam je obznanio tajnu svoje volje, koju je unapred odredio u Hristu, da je sprovede kada dođe punoća vremena: da sve na nebesima i na zemlji sastavi pod jednom glavom – Hristom. U njemu smo izabrani, predodređeni po naumu Onoga koji sve čini u skladu s odlukom svoje volje, da mi, koji smo svoju nadu unapred položili u Hrista, budemo na hvalu njegove slave.

Kroz misiju crkva ispunjava svoj osnovni, prvobitni i najvažniji zadatak dat od strane Boga lično.

Matej 28, 18-20:
Tada im Isus priđe i reče: „Data mi je sva vlast na nebu i na zemlji. Zato idite i sve narode učinite mojim učenicima, krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, učeći ih da se drže svega što sam vam zapovedio. I evo, ja sam s vama svakog dana, sve do kraja sveta.“

Zadatak je dat onima koji su njegovi i veruju, često padaju, možda su i sumnjičavi, ali ovo je NAŠ zadatak, obaveza za koju ćemo jednoga dana dati odgovor Bogu.

Ovo što ja danas pišem nije nešto što pišem za one koji ne veruju u Gospoda. Baš naprotiv, pišem ovo zbog onih koji veruju ili kažu da „veruju“ i „žive za Gospoda“, a opet o Gospodu ne govore nikome. Kao da je evanđelje za njih neka sporedna stvar, nešto za šta će evangelizatori, pastori i misijski radnici jednoga dana dati odgovor. Ovo pišem najviše zbog sebe i odgovornosti koju vidim da ja imam pred Gospodom za svaki preživeli dan na ovom svetu. Koliko sam uživao u danima i noćima pod suncem (kako propovednik kaže)? Koliko sam uživao sa svojom porodicom, crkvom, prijateljima, a koliko sam malo govorio o Hristu koji treba da je prvi na ovoj listi uživanja ovde na zemlji? Uljuljkao sam se u ovom telu, najeo se, napio iz izvora milosti, a šta sam za Gospoda stekao? Gde su plodovi na mom drvetu? Sutra ću možda završiti ovu svoju trku. Da li ću moći da kažem kao apostol Pavle: „Dobar boj sam bio, trku završio, veru sačuvao“ (2 Tim. 4, 7).

 Gde je taj boj u mom životu, gde je ta bitka, ta trka koju ja trčim? Da preživim? Da ostanem zdrav? Da idem redovno u crkvu? Da se ponekad pomolim, ponekad postim? Da ponekad otvorim reč Božiju? Da ponekad posvedočim nekome o Hristu kada za to imam prilike, vremena? Gde je taj trud? Gde usmeravam svu svoju emociju, svu svoju ljubav? Prema deci, supružniku, obrazovanju, prihvatanju od strane ovoga sveta, karijeri ili nečem drugom? Na kom mestu prioriteta je misija u mom životu?

Gospod uvek radi, i njegova misija nikada ne prestaje. Naša misija je često na pauzi, zbog tereta, umora života, ali Bog radi i onda kada mi ne razumemo, i onda kada nas boli, i onda kada smo mi umorni, i onda kada patimo, pa čak i onda kada umiremo. Bog radi, i ništa ga neće  u tome zaustaviti, čak ni ti, ni ja. Mnogo toga nam danas nije jasno, spemni smo i da osudimo Boga za ono što nam se dešava, a u stvari nedostaje nam vere, pouzdanja u njega, spoznaje da on vodi naš život i da  mu se prepustimo u potpunosti. Nedostaje nam poslušnosti njegovoj reči. On sprovodi svoj plan sa nama ili bez nas. Ja želim da budem deo njegovog plana.   

Želim sada da podelim sa vama jedan istinit događaj koji se desio u Americi, po njemu je čak snimljen i film. Samo jedan kratak deo iz života jedne male trinaestogodišnje devojčice, ali velike Hristove misionarke.

Dok je ležala na postelji u bolnici, umirala od neizlečive bolesti. Roditelji u agoniji, sestre u žalosti. Bolovi su joj konstantno bili sve veći i veći. Znala je da završava svoj život ovde na zemlji. Sa svojih samo trinaest godina govorila je devojčici na drugoj postelji koja je bolovala od raka, „imaj vere, Isus je tu sa tobom“. Svojoj majci je rekla da želi da umre i ode u raj. Ne vidim više smisao u tome da se mučim dalje. Nakon nekog vremena Bog je učinio čudo u njenom životu i iscelio je, podigao iz postelje. Bila je ogromno svedočanstvo za svoju porodicu koja je iako verna, sumnjala u Boga i borila se sa pitanjima „Zašto?“. Bila je svedočanstvo svojoj crkvi i svom gradu. Mnogi su dolazili da je slušaju kako svedoči o svom životu sa Bogom. Ali, došao je još neko! Došao je tata devojčice koja je ležala u bolnici sa njom na drugom krevetu, ona, kojoj je rekla „imaj vere, Isus je tu sa tobom“. Tata je tada pred punom crkvom progovorio. Ja sam bio ateista, nisam verovao u Boga, mrzeo sam svaku pomisao na Boga, zbog onoga što je moja ćerka prolazila. Sada je moja ćerka sa Bogom, ja to znam, zbog onoga što si joj ti rekla. To je donelo promenu u njenom i mom životu. Otišla je Gospodu sa osmehom na licu.

Vidite, nekada u našim najtežim i najstrašnijim delovima života Bog najviše radi. Mi to ne razumemo, ne vidimo, nije nam jasno zašto, čak i pomislimo da nas je Bog napustio, ali naša najjača misija je prečesto u našoj najvećoj boli  i najvećoj slabosti. Bog sve to koristi na svoju slavu (setimo se Jova i mnogih drugih koji su prošli strašne periode u svom životu). Znam da Bog ima plan koji ja ne razumem i često mislim da mene niko ne razume, pa čak ni Bog, ali ja mu verujem. Tu u tim sitacijama se naša vera testira i dolazi do spoznaje Hrista onakvog kakav on zapravo jeste. I kada logično razmislimo, kada nam ide dobro, kada živimo lak život bez tereta i problema; kada imamo novca i sve uspemo da platimo na vreme; kada nismo bolesni, i niko od naših nije bolestan, da li mislimo na Boga? Da li želimo Boga? Da li nam treba Bog?

Želite definiciju misije? Pogledajte u delo i život Isusa Hrista. On jeste živa, vaskrsla i uspela misija. Spasenje za čoveka od njegovog greha.

Kako biti dobar misionar? Živi svoj život za Hrista, a ne za sebe, i bićeš najbolji mogući misionar na svetu. On će koristiti tvoje oči, uši, usta, hodanje i ceo tvoj život za misioniranje ljudi oko tebe.

Gde se misija dešava? U mom životu, u mojoj crkvi gde sam redovan član i svetlim. Ako sam u Hristu, onda je moj život u stvari misija Isusa Hrista vidljiva i jasna na mom telu. U dobru i u zlu, u radosti i žalosti, u blagostanju i siromaštvu. Hristos delo svojih ruku pokazuje na svojoj crkvi, na svojoj braći i sestrama.

Matej 9, 35-38:
Isus je išao po svim gradovima i selima i učio narod u tamošnjim sinagogama, objavljujući evanđelje o Carstvu i lečeći svaku bolest i svaku slabost. Kada je video narod, sažali se na njih, jer su bili izmučeni bespomoćni kao ovce bez pastira. Tada reče svojim učenicima: „Žetva je obilna, ali je radnika malo. Zato molite Gospodara žetve da pošalje radnike za svoju žetvu.“

Da li mi vidimo taj izmučen i bespomoćan narod oko nas, koji su kao ovce bez pastira? Da li žalimo zbog njih, zbog njihovih života koji žive i večnosti koju će provesti u paklu zbog svojih greha? A mi im nismo rekli da postoji Spasitelj koji je umro za grešnike, već smo ćutali i nismo radili ništa ili smo radili nešto.

Voleo bih da jednog dana, kada pogledam sebe u ogledalu, vidim Hrista, krst, Golgotu, i tu savršenu žrtvu koja me je spasila od greha. Kada otvorim usta da iz njih izlazi miomiris evanđelja a ne osuđivanje ljudi, klevetanja i bilo šta što je zlo i ne proslavlja mog spasitelja. Kada pomislim nešto u svom umu i poželim u svom srcu, da to bude ono što će proslavljati Gospoda, i biti važno za večnost a ne za ovozemaljsko. Tek tada ću sebe videti kao misionara, i onoga na koga ljudi treba da se ugledaju, a Gospod ponosi.

Dalek je put do kuće, kažu ljudi, ali ja verujem da smo ti i ja već kod kuće, samo to treba da shvatimo i tako da se ponašamo. Mi treba da budemo ogledalo Hrista, a samim tim i ogledalo misije koju treba da sprovodimo ovde na zemlji. Da su apostoli stali, razočarali se, umorili se, odustali, sablaznili ili nešto drugo, kako bismo ti i ja čuli za Hrista? Vreme je da se probudimo i shvatimo u kom vremenu živimo. Ljudima oko nas je potreban Hristos, ne naše doktrine, naši statuti, pravilnici, nego Hristos, Njegova reč… Treba im živi Bog i spasitelj koji je tu za njih da ih uzme u naručje i povede svome Ocu.