Kada žalost prelazi u greh?

Tuga mi se lako uvlači u srce. Žarište moje patnje—rasplamsano bolnom bolešću kostiju, karcinomom u četvrtom stadijumu, napredujućim artritisom, dugogodišnjim glavoboljama i brojnim povredama kičme, (da ne pominjemo razne emotivne i duhovne tuge)—dostiglo je tačku nepodnošljive vrućine. Moje kosti ponekad kao da se tope, a duh u meni gori.

Kada tuguješ onoliko koliko sam ja tugovao, ponekad se zapitaš šta Gospod misli o tome? Zapitaš se da li je moja tuga dopuštena, da li sam skliznuo u sumnju, ispunjenu tugom i samosažaljivim nezadovoljstvom? Verujem da Biblija nudi odgovore na ova pitanja, jer je ona, u svojoj suštini, zapis suza – priče o žalosti i radosti koje se gotovo neprekidno smenjuju.

Opravdana tuga

U Bibliji nailazimo na vapaje Izraela u ropstvu u Egiptu i čitamo kako drevni hebrejski pesnici izražavaju svoje brojne tuge i uzdahe. Kasnije srećemo proroke koji plaču, ranu crkvu dobro upoznatu sa bolom i pastora čije su oči često pune suza—svi oni svedoče o tome da tuga ima svoje mesto u istinskom životu vere. (Izl. 2:23–25; Jer. 9:1; Dela 8:2; 20:19, 31, 36–38; Rim. 8:18–23; 9:1–2; Fil. 2:27; 3:18; Otk. 6:9–10).

Naš Gospod bio je „čovek bola, na stradanja naviknut“ (Isa. 53:3). On, Bezgrešni, glasno je zavapio: „Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio?“ i  „uznosio molitve i prošnje sa glasnim vapajima i suzama“ u danima svog zemaljskog života (Mat. 27:46; Jev. 5:7).

On je takođe Taj koji je zaplakao zbog smrti svog dragog prijatelja Lazara (Jov. 11:33–38), iako je znao da će uskrsnuti Lazara iz mrtvih. Pre nego što je Isus okončao tragediju, izabrao je da je oseti, što je važna lekcija za sve koji su danas u ulozi nege i brige o drugima. Birajući suze, pokazao je da je u redu osećati tugu kada se dogode tužne stvari—čak i kada znamo da će na kraju doći srećan ishod.

Nadam se da će ovo dirnuti svakoga od nas. Prekinuti odnosi, povređenost i podele u crkvi, slomljeni brakovi, uništeni snovi, raspadnute porodice, izgubljeni poslovi, zloćudni tumori, preminuli voljeni, neostvareni snovi—sve su to rane koje nose svoju težinu i zaslužuju žaljenje. Plač je dozvoljen i prirodan. Iako nas istina može utešiti i pružiti nadu, ta nada ne znači da ne smemo tugovati zbog slomljenih, povređenih i teških aspekata života. Život boli. Suze su nam potrebne—da izleče naša ranjena srca i da odraze način na koji je i naš Spasitelj osećao i reagovao na patnju.

Kada tuga krene u lošem pravcu

Dubina moje tuge podstiče me da se zapitam: može li tuga prerasti u greh? Ako može, gde je ta granica?

Da li je moguće tugovati previše, preglasno ili predugo, na način koji ne proslavlja Boga? Ovo pitanje za mene je od presudne važnosti, jer žudim da proslavim svog Spasitelja i u svom bolu i u pesmi, u životu i u smrti. Zato treba da prepoznam trenutak kada tuga ode predaleko.

Knjiga o Jovu jasno pokazuje da je moguće tugovati i bezgrešno i grešno. Jovova tuga u početku bila je čista: razderao je haljinu, obrijao glavu i seo na gomilu pepela. „I uprkos svemu, Jov ne zgreši i ne optuži Boga za zlo“ (Jov 1:20–22; vidi 2:7–10). Ali kasnije je prešao granicu i Bog ga je oštro opomenuo.

Gde, dakle, leži ta granica? I kada tuga postaje greh? Evo pet odgovora.

1. Tuga postaje grešna kada se pretvori u bogohuljenje.

Huljenje znači optuživati Boga da je pogrešio ili da postupa nepravedno.

Na početku svojih nevolja, Jov nije osporavao Božju pravednost i bio je pohvaljen (1:22). Kasnije jeste, i tada je bio ukoren (40:6–9).

U redu je postaviti Bogu pitanje „zašto“, ali ne smemo Ga optuživati da je pogrešio u onome što je učinio.

2. Tuga postaje grešna kada je razarajuća

Kada moja stalna i neumoljiva tuga potkopava ili čak uništava moj život vere i sprečava me da se odgovorno suočim sa životom, tada postaje grešna. David je tugovao zbog smrti svog sina, ali je potom ustao, očistio se od žalosti i nastavio sa bogosluženjem i obavezama svog života (2. Sam. 12:15–20).

Postoje trenuci za tugovanje, ali postoje i trenuci kada treba da se suočimo sa onim što je Bog pripremio za nas, da ustanemo i preuzmemo ono što nam je dato (Prop. 3:1–11).

Džon Pajper savetuje: „Dozvoli sebi da povremeno tuguješ zbog života kak si zamišljao. Oseti gubitke. Oseti bol. Zatim obriši lice, veruj Bogu i prihvati život koji ti je On dao.“

3. Tuga postaje grešna kada je beznadežna

Ne treba da tugujemo beznadežno kao svet (1. Sol. 4:13), Iako nas život može iznenaditi i zbuniti, ne smemo pasti u očaj. (2. Kor. 4:8). Beznadežnost je u suštini poricanje Božjih obećanja, a beznadežna tuga umanjuje vrednost Hristovog dela i Njegovih pobeda. Moram da izaberem nadu.

4. Tuga postaje grešna kada postane idolopoklonička

Kada odbijamo da primimo utehu, time ponekad pokazujemo da volimo ljude i stvari ovog sveta više nego svog Spasitelja, što nas može navesti da Ga napustimo.

Knjiga Jevrejima govori o vernicima koji su bili u iskušenju da ostave Hrista jer je njihov život vere postao težak.

Tuga mora prestati kada nas navodi da pomislimo da nam je potrebno nešto ili neko bolji od Isusa, i kada nas iskušava da Ga zamenimo nečim drugim.. Setimo se izraelskog naroda, koji je u svojoj tuzi želeo da odustane od Boga jer su praziluk, luk i beli luk izgledali privlačnije od Njega (Br. 11:1–6).

5. Tuga postaje grešna kada je bez radosti

Pavle nas podseća: „Radujte se u Gospodu uvek; ponavljam, radujte se“ (Fil. 4:4). Njegov život i delo pokazuju da se duboka tuga i duboka radost mogu iskusiti istovremeno. Radost za vernike nije stvar opcije, već svesnog izbora – da se setimo svih raskošnih blagoslova koje imamo u Hristu i da u Njemu pronađemo zadovoljstvo, uprkos našim gubicima i životnim izazovima. (Ava. 3:17–18; 2. Kor. 6:10; 12:8–10; Ef. 1:3–11; Fil. 4:11–13; Jev. 13:5–6).

Cilj mi nije da dodatno opteretim uplakanu Božju decu osećajem krivice koji bi samo uvećao njihovu tugu. Već imamo dovoljno žalosti koju treba oplakivati, stid nam nije potreban.

Ali treba da se setimo da je Bog naš nebeski Otac koji nikada ne greši; On uvek čini ono što je pravedno, dobro i najbolje. Optuživanje Boga da je pogrešio samo povećava našu tugu, jer nas lišava nade, radosti, zadovoljstva i sigurnosti koje možemo naći u Njemu. Na kraju svega, On je jedini kome možemo verovati da će uvek postupiti ispravno.

Na kraju svega, On je jedini kome možemo verovati da će uvek postupiti ispravno.