„Uzor nije glavna stvar u životu – to je jedina stvar u životu.” Ovom rečenicom je slavni lekar, misionar i pisac Albert Švajcer jasno iskazao važnost i moć uzora. Na mnoge od nas je veliki uticaj ostavio život nekog pastora, starešine ili drugog hrišćanina s kojim smo se u nekom trenutku susreli. Ako kažem „verni pastor”, čija vam slika sine pred očima? Ako spomenem „vernog hrišćanina”, na koga pomislite?
Švajcerova tvrdnja je, naravno, malo preterana. Život u veri podrazumeva mnogo stvari, ali sve one zajedno čine primer koji dajemo drugima.
„Mentorstvo” i „formiranje” nam možda zvuče kao novi koncepti, ali oni to nisu. Bog nas je tako stvorio da je, izgleda, baš to imao na umu. Ljude je stvorio po svom liku. Treba da sledimo njegov primer i oponašamo njegov karakter. Utelovivši se u Hristu, Bog nam je došao u krvi i mesu kako bismo mogli da ga razumemo i poistovetimo se s njim, ali i da bi, kao što je to Petar rekao, „ostavio primer – da pođete njegovim stopama” (1. Pet. 2:21).
I mi imamo svoj udeo u postavljanju i sleđenju primera. Bog je ljude stvorio da se rađaju i sazrevaju u društvu ostalih ljudi u porodici. Mi ne formiramo sami sebe, niti nastajemo kao već zreli ljudi. Božji plan je da roditelji koji nas vole pomognu da uzrastemo.
Bog je takođe odlučio da nam se na takav način i objavi u ovom palom svetu. U Starom zavetu on je pozvao Avrama i njegove potomke da budu sveti, poseban i drugačiji narod. Trebalo je da budu posebni kako bi svet imao pred sobom sliku društva koje odražava Božji karakter – društva koje utelovljuje njegove težnje i vrednosti. Kad je Bog u 3. Mojsijevoj 19 rekao svom narodu: „Budite sveti, jer sam ja svet”, nije se obraćao samo nekom pojedincu – Mojsiju, Aronu ili Isusu Navinu. On svakako govori njima, ali u 3. Mojsijevoj 19:1 vidimo da je Bog poučio Mojsija da ovo izgovori celom izrailjskom zboru. Zakoni koje im je tada dao utvrđivali su njihove međusobne odnose, komunikaciju unutar društva, jednakost i pravdu. On pokazuje da će taj narod, brinući se o svojima – mladima i starima, strancima i izgubljenima – pokazati drugima kakav je njihov pravedni i milostivi Tvorac.
Izrailj nije zablistao u svojoj službi stvaranja društva koje će biti uzor drugima, i to je jedna od glavnih pritužbi koje Bog ima na njih u Starom zavetu. Zato u Jezekilju 5 Izrailj dobija ulogu da pokaže narodima kakvi ne treba da budu. Gospod kaže Izrailju: „Ovako veli Gospod Gospod: Ovo je Jerusalim koji postavih usred naroda i optočih ga zemljama… I učiniću od tebe pustoš i rug među narodima koji su oko tebe pred svakim koji prolazi. I bićeš rug i sramota i nauk i čudo narodima što su oko tebe kad izvršim sudove na tebi gnevom, jarošću i ljutim karanjem; ja Gospod rekoh” (5:5; 14-15). Bog u Jezekilju ponavlja da narodu Izrailja čini to što čini radi svog imena, to jest, kako bi se istina o njemu objavila među svim narodima sveta.
Ovakvo zajednično svedočanstvo o sebi Bog je nameravao da da i preko crkve u Novom zavetu. U Evanđelju po Jovanu 13, Isus je rekao da će svet poznati da smo njegovi učenici po hristolikoj ljubavi koju imamo jedni prema drugima. Pavle je crkvi u Efesu pisao: „Nekad ste bili tama, a sada ste svetlost u Gospodu; živite kao deca svetlosti” (Ef. 5:8).
U našem hrišćanskom životu, mi kao pojedinci – ali i šire gledano, kao zajednica, odnosno crkva – pružamo Božju svetlost nade ovom svetu koji očajava. Našim hrišćanskim životom omogućavamo jedni drugima, ali i okolnom svetu, da saznamo više o Bogu. Ako volimo jedni druge, time delimično pokazujemo i kako je to voleti Boga. A s druge strane, „ko ne voli svoga brata koga je video, ne može voleti Boga koga nije video” (1. Jov. 4:20). Ako smo sveti, time pokazujemo i Božju svetost. Pozvani smo da damo ljudima nadu da se može živeti drugačije, bez sebičnih frustracija na koje nas navode naša pala priroda i svet oko nas.
Kolege pastori i starešine, šta svet koji nas posmatra može da zaključi o Bogu na osnovu našeg poučavanja? Da li učimo ljude da je Bog ograničen samo na našu rasu? Da li ih učimo da on toleriše gerh i neveru, egoistični život obeležen cepidlačenjem i raspravama? Koliko smo naveli naš narod da preuzme taj veliki zadatak i privilegiju koju imamo – naime, da budemo javni primer, pokazatelj, reklama i veb-stranica koji Božjoj tvorevini prikazuju njegov karakter?
Kako nam je neverovatno preimućstvo Bog dao i kako mi malo razmišljamo o tome. Mislimo: ako što više ljudi dovedemo u crkvu, to nekako umanjuje našu odgovornost prema onima koji joj već pripadaju. Ali kakvo svedočanstvo svako od njih upravo sada ima pred drugima? Koliko je samo truda potrebno da se nadvladaju loši primeri kako bi ljudi videli dobra svedočanstva koja Bog pruža preko onih koji su istinski obraćeni i to i pokazuju.
Kod kažnjavanja u crkvi stvar nije u dokazivanju ili osveti. To je posao za Boga, ne za nas grešnike kojima je oprošteno (5. Moj. 32:35; Rim. 12:19)! Ali naš zadatak jeste da drugima svojim dobrim svedočanstvom pokažemo kakav je Bog. Naš život i ponašanje treba da budu primerni Da li ste primetili da se Pavle u svojim pastirskim poslanicama naročito brine o ugledu koji starešine uživaju van crkve? Za to možda postoje brojni razlozi, ali jedan od njih je svakako to što starešine predstavljaju crkvu u svetu. Zato i crkva kao celina treba da bude takva. Zato je Pavle bio tako ljut u 1. Korinćanima 5. A da li ste primetili na koga Pavle tačno viče? On nije grdio čoveka koji je bio u grešnoj polnoj vezi, već crkvu, koja je tolerisla takav greh među svojim članovima! Znamo za tužnu istinu da će se neki od nas izgubiti u grehu, iako su na početku dali dobro ispovedanje. Uzdamo se u to da će se bar neki od njih pokajati i vratiti. Međutim, nikad ne očekujemo da crkva kao zajednica ne ispuni svoju dužnost da dobro predstavi Boga tako što će se zalagati za svetost i protiviti grehu. Ovaj problem – baš kao što je bio slučaj sa grehom idolopoklonstva kod Izrailja u Starom zavetu – bio je meta Pavlove oštre kritike korintske crkve.
Prijatelji, šta bi apostol Pavle rekao za vašu i moju crkvu? Koliko nedolaženja na službe tolerišemo u ime ljubavi? Koliko preljubničkih odnosa ili nebiblijskih razvoda dopuštamo u našoj crkvi bez ikakvog komentara, dok sve to vrišti svetu: „Nismo ništa drugačiji od vas”? Koliko dopuštamo da ljudi koji stvaraju podele cepaju crkvu zbog sitnica i koliko lažnih evanđelja dozvoljavamo da se propoveda?
Draga Braćo, ako ovo čitate kao pastor, starešina, vođa, učitelj ili član crkve, razmislite o velikoj odgovornosti koju imamo. Razmislite o tome kako se najbolje svedoči o Bogu – da li gnorisanjem greha među nama ili pak trudom da se oni koju su u uhvaćeni u grehu s ljubavlju obnove, kao što nas Pavle poučava u Galatima 6:1? Šta će bolje pokazati svetu Boga koga slavimo? Da li Božja milost u njegovoj Reči ikada baca u senku njegovu svetost? A u njegovoj crkvi? Kakvi smo upravitelji kad je ovo u pitanju?
Pazite na to kakav primer dajete svetu oko sebe. Bog ima veliki plan za svoj narod i svoj svet; on nas poziva da to pokažemo svojim rečima i životom. Da li to radimo? Neka Bog svakome od nas pomogne da budemo verni u ovom velikom pozivu.