Predani službi i molitvi

Znate li onaj osećaj kad čitate biblijski odlomak koji vam je toliko poznat da ga skoro i ne gledate? A onda vam jedna reč iskoči, promeni vam pogled na svet i tad jasno vidite. Kao kad slažete 3D slagalicu i slika se odjednom pojavi.
Vodio sam proučavanje Dela apostolskih. Na početku nam je data idilična slika prvih hrišćana, i to dvaput, u slučaju da prvi put nismo shvatili (Dela 2:42-47; 4:32-37). Molili su se. Slušali su apostolsko učenje. Jeli su zajedno. Prodavali su posede i brinuli se za siromašne. Ananija i Safira malo kvare sliku (Dela 5:1-11), ali ostaje opšti utisak skladnog zajedništva.

Onda dolazimo do šestog poglavlja Dela apostolskih i odjednom nije sve tako ružičasto. Jedna grupa hrišćana zapostavlja drugu pri podeli hrane. Dvanaest apostola rešavaju problem tako što postavljaju sedam đakona da nadgledaju proces. Razlog mi je privukao pažnju:
Tada dvanaestorica pozvaše k sebi sve učenike, pa rekoše: „Ne bi bilo pravo da mi zanemarimo Božiju reč da bismo služili oko trpeza. Stoga, braćo, pronađite među sobom sedmoricu ljudi za koje se zna da su puni Duha i mudrosti. Njima ćemo poveriti ovu dužnost, a mi ćemo se posvetiti molitvi i služenju Reči.“ (Dela 6:2-4)

Dve stvari su me pogodile u ovim stihovima. Prva: koliko bih voleo da, kad me sledeći put zamole da skuvam nešto za neki crkveni događaj ili kad oko pet popodne treba da spremim večeru za svoju porodicu, kažem „Žao mi je, ne mogu ja da služim oko trpeze, moram da se posvetim službi Reči“. (Biće vam drago kad vam kažem da još nisam podlegao tom iskušenju. Kuvanje ipak jeste jedna od mojih odgovornosti, a ovih dana čak i uživam u tome.) Druga: kad je Bog pozvao apostole da šire vest o Isusu (Dela 1:8) oni su shvatili da to uključuje dva glavna zadatka: molitvu i služenje iz Reči. Čak molitvu pominju kao prvu.

Samo treba da pogledate poslanice apostola Pavla, tog apostola „nedonoščeta“ (1.Kor. 15:8) pa ćete videti da je istina. On se moli za sve hrišćane koliko god može, uključujući i one koje nikad nije upoznao. Moli se da upoznaju Boga, da rastu u veri, da izdrže stradanja. On to radi svaki dan, noću i danju, uvek, konstantno, neprestano, bez stajanja, neumorno, kad god ih se seti  (Rimlj. 1:9-10; Ef. 1:15-23, 3:14-21; Fil. 1:3-11; Kol. 1:3, 9-14; 1.Sol. 1:2, 3:10; 2.Sol. 1:11-12; 2.Tim. 1:5; 2.Tim. 1:3; Filem. 1:4-7). Više od svih nas, Pavle bi sigurno mogao da kaže: „Žao mi je, imam važnija posla od molitve. Bog me je pozvao u službu Reči” (Dela 9:15; 1.Tim. 2:7). Imao je on šta da radi, propoveda, pravi šatore, živi po tuđim kućama kao putujući evangelizator (Dela 18:3; 1.Sol. 2:9). A opet, jasno je da je mnogo vremena provodio u molitvi i to ne u nekoj otrcanoj molitvi. Za Pavla molitva nije bila poslednja stvar na spisku do koje obično ni ne stigne. Molitva mu je bila osećajan, naporan i neodložan posao (1.Sol. 3:10 uporedite Kol. 4:12).
A šta je s nama? Kakvi su naši prioriteti u odnosu na Pavlove? Možda „služimo Reči“ ili služimo na neki drugi način, ali da li se molimo za one koje učimo i kojima služimo? Da li se molim za decu onoliko koliko ih učim istinama o Bogu ili sam prezauzet kuvanjem, čišćenjem i sprečavanjem dečijih svađa?

Da li prosečan pastor odvaja posebno vreme da se moli za ljude iz crkve ili je prezauzet zbog pisanja propovedi, poseta i organizovanja crkvenih događaja?  Šta je s onima koji vode biblijska proučavanja, dečiji ili omladinski čas? Šta je s nama ostalima kojima je Bog dao odgovornost da govorimo njegovu reč ljudima (Kol. 3:16)? Šta je s onima koji su u službi evangelizacije, davanja ili su vođe (Rimlj. 12:4-7; 1.Petr. 4:10-11)? Da li se molimo? A da li smo posvećeni molitvi? Ili kažemo, delima i odlukama, da smo mi ti koji vodimo šou, uzgajamo hrišćane do zrelosti i pomažemo prijateljima da upoznaju Isusa? Možemo to raditi i bez Boga, hvala lepo!  Ne treba nam pomoć! Srca ljudi su u našim rukama, mi ćemo ih promeniti, zar ne? Pa, zar nisu?

Sem ako ne mislimo da je ta preznojavajuća, borbena, neprestana molitva samo za bitne ljude poput apostola, onda Pavle smatra da smo na istom nivou. Naše molitve treba da budu četvorostruko „sve“: u svako vreme, molitve svakakve vrste, sa svom ustrajnošću, za sve vernike (Ef. 6:18). Ali kako je moguće da se molimo „za sve“, „ustrajno“ i „neprestano“? (Fil. 4:6; Kol. 4:2; 1.Sol. 5:17 uporedi 1.Tim. 2:1; Lk. 18:1) Jasno je da ne možemo svesno da se molimo u svakom trenutku. Ali možemo da zaspati, probuditi se ured noći, ustati ujutru, tuširati se, maziti se s bebom, ići na posao, voziti se do kuće, čekati na semaforu, ulaziti u kuću –  sve s molitvom koja nije daleko od misli i od usana. Možemo u molitvi da predamo brige i radosti i gnev i suze. Možemo da se molimo za ljude čak i kad izgleda da nam se molitve ne uslišavaju. Molitva je prirodna kao disanje: prvi izraz misli i prvi odušak emocijama. Ali molitva je i iskren i predan napor koji od nas zahteva usmerenost, organizovanost, ustrajnost i, za većinu nas, obavezu da se, uz Božiju pomoć, molimo za određene ljude redovno, u planirano vreme. To nije zato da bismo ispoštovali pravilo, nego zbog ljubavi koja je posledica Božije milosti.

Biće perioda u životu kad dugačke disciplinovane molitve ne dolaze u obzir, na primer, kad smo u depresiji, kad smo hronično bolesni ili dok imamo malu bebu – ali i tada navika treba da nam bude kratka molitva kad god i gde god stignemo za koga god i kako god možemo. Možda bismo mogli da zalepimo imena osoba za koje se molimo na zid ili da ih zapišemo na obeleživač za knjigu, ili da molitvu vežemo za neke od kućnih poslova ili da se obavežemo da se molimo za ljude kad otvorimo Fejsbuk, pre druženja s nekim ili posle telefonskog razgovora. Ne moramo se moliti u dugačkim blokovima, možemo da zastanemo i kratko se pomolimo tu i tamo tokom celog dana. Kad nam je jako teško da se molimo, treba da zamolimo nekoga da se moli s nama i za nas. Ne moramo čekati dok se ne skrasimo, smislimo, ili imamo savršene uslove. Naš Otac je tu, spreman da nas sasluša, mi treba samo da razgovaramo s njim o neredu i o ljudima i o potrebi.

Znam, to ste već čuli. Molitva je bitna. Bog sluša molitve svog naroda (Posl. 15:29; 1.Petr. 3:12; 1.Jov. 5:14-15). On moćno deluje kada se molimo (Jak. 5:16-18). On je u stanju da uradi neuporedivo više nego što tražimo ili zamislimo (Ef. 3:20). Kažemo da to znamo. Ali pitam se koliko nas, dok razmišljamo o hrišćanskom služenju, treba da napiše ove dve reči na srce i um, u dnevnik i kalendar, na Bibliju i na ogledalo u kupatilu:
– Služba
– Molitva

Koliko bi nam to promenilo prioritete i oblikovalo korišćenje vremena?

Imam spisak ljudi za koje se postepeno molim tokom određenog broja dana, a imam i spisak ljudi za koje se trudim da se molim svaki dan (lepota ove metode je da nije važno ako neki put preskočim). Neko koristi kartice za molitvu, ili dnevnik. Ključ je u tome da nađete jednostavnu i fleksibilnu metodu i da se organizujete onako kako je najefikasnije za vas.