Suština vođstva prema apostolu Pavlu

Kada hrišćanima vođenje crkve padne teško, osećaju se nesigurno, čak i zbunjeno. Kad im se čini da ništa ne ide i da uspeh izostaje ma koliko se trudili, vođe počnu da traže usmerenje.
Knjižare su pune knjiga koje obećavaju da će otkriti tajnu uspešnog vođstva. Nude razne korake, strategije, neporecive principe koji ne samo da obezbeđuju napredak, nego i omogućuju vođi da oslobodi svoj puni potencijal.
Privlačni su im specijalni liderski kursevi, programi i postdiplomske studije koji će im dodati upravo to malo što im fali. Ili gledaju druge vođe i misle: „Eh da sam kao on, da sam takva ličnost, da imam harizmu i liderske sposobnosti, bilo bi drugačije.“ Mnoge hrišćanske vođe traže usmerenje i pitaju se šta im nedostaje. Pitaju se gde da idu i šta da rade.Za vođenje Božijeg naroda svakako je potrebno i mudrosti i veštine.  Želja da napredujemo i obučavamo se kao vođe je dobra, ali usmerenje često tražimo na pogrešnim mestima.
U 2. poslanici Timoteju, u 4. glavi jedan stariji i mudriji hrišćanski vođa pokazuje drugome moćnu i jasnu sliku hrišćanskog vođstva. Ona nije zapetljana ni komplikovana i nije to neka posebna nova tehnika koja obećava da će osloboditi beskrajni liderski potencijal u vama.
Pavle je na samrti (4:6), a njegove poslednje reči Timoteju koji vodi Božiji narod su duboke i jednostavne: propovedaj Reč (4:2).
Ovo je suština onoga što Pavle traži od Timoteja da radi i provlači se kroz čitavu poslanicu. U stihovima 1:6-10 ohrabruje ga da se ne stidi svedočanstva o našem Gospodu, nego da ima udela u stradanju radi evanđelja. U stihu 1:13 Pavle ga ponovo podstiče da sledi zdravu doktrinu, a u 2:2 da to poveri pouzdanim ljudima. U stihu 2:8 piše da Timotej treba da pamti Isusa i evanđelje kako bi mogao crkvu da podseća na to (2:14). A onda u stihovima 3:14-17 kaže mu da nastavi onako kako je naučio iz bogonadahnutog Pisma koje ima silu da spase i opremi Božije sluge. Dakle, propovedaj Reč.
U 2. poslanici Timoteju, u 4. glavi, iz ove jednostavne zapovesti da propoveda Reč, vidimo šest stvari o vođstvu i o propovedanju Božije Reči.

1. Vođstvo u Božijoj prisutnosti
Pavle zapoveda Timoteju: „Zaklinjem te pred Bogom i Isusom Hristom koji će suditi živima i mrtvima i njegovim dolaskom i njegovim carstvom: propovedaj Reč“. To su ozbiljne i teške reči. Službu i propovedanje vršimo pred Bogom i u prisutnosti Hrista Isusa, koji je kralj koji dolazi da sudi živima i mrtvima.
Božija prisutnost budi osećaj strahopoštovanja zbog suda koji dolazi. Istovremeno ona označava i utehu i sigurnost jer znamo da njegov dolazak, pojavljivanje, znači spasenje. Njegovo pojavljivanje hrišćani vole, kako piše u stihu 4:8.
Pavle podseća Timoteja da je Bog suveren nad istorijom, uključujući tu i našu službu, od početka do kraja, i da se naše vođstvo i podučavanje odvija u njegovoj prisutnosti, što bi se reklo, pred samim njegovim prestolom.
Vođa koji traži usmerenje i svrhu ne mora da gleda dalje od evanđelja: naš spasitelj je došao i ukinuo smrt i doneo život i besmrtnost pokazavši večnu Božiju milost. Isti taj spasitelj Isus dolazi ponovo da zauvek uspostavi večno carstvo Božije i večno spasenje za one koji veruju u njegovo ime, a večnu kaznu za one koji ne veruju. Raspeti i vaskrsli Gospod Isus dolazi ponovo.
To je kontekst u kome Pavle zapoveda hrišćanskim vođama. Sva trivijalna ometanja i pitanja oko toga šta vođe mogu da rade, a šta ne, postavljaju se u kontekst evanđelja. To znanje oblikuje i motiviše vođe da se fokusiraju na propovedanje evanđelja o vaskrslom Gospodu Isusu koji dolazi ponovo.

2. Vođstvo i autoritet
Zato Pavle kaže Timoteju da nikad neće biti da se propovedanje Reči ne traži. Propovedanje Reči nije sezonski posao. Nije opcija koja se koristi kad je dobra prilika. Baš suprotno, čak i kad je „nevreme“ Timotej treba da stoji spreman da propoveda Reč. Budi spreman uvek, bez obzira na sve, da uveravaš, prekorevaš, bodriš sa svom strpljivošću i poukom.
Samo par stihova ranije, u 3:14-17, Pavle podseća Timoteja na silu i autoritet Svetog pisma da spase i potpuno opremi Božije sluge.
Zanimljivo je da to što Sveto pismo čini –  uči, prekoreva, ispravlja, obučava –  jeste isto što i hrišćanski vođa Timotej treba da radi: da podučava, prekoreva, ispravlja i bodri.
Hrišćanskom vođi je data vrlo značajna odgovornost da propoveda Reč. Tom istom hrišćanskom vođi je dat i autoritet koji dolazi od propovedanja Reči. „Timoteju“, kaže mu Pavle, „hoću da prekorevaš, ispravljaš, bodriš i podučavaš”.
To je više od predloga ili opcije koju treba razmotriti; to je više od ljubaznog zahteva. Podučavanje iz Reči je moćno i autoritativno upravo zato što je Božija Reč moćna i autoritativna.
Suština Timotejevog hrišćanskog vođstva jeste da vodi ljude objavljujući Božiju Reč koja će ih spasiti, osnažiti, bodriti, obučiti, ispravljati ih i izazvati ih.
To znači da podučavanje iz Biblije mora biti centar naših okupljanja, a ne dodatak. Propovedanje Reči Božije mora biti centralno pri donošenju odluka, a ne samo nešto što ćemo štiklirati na spisku. Širenje Reči o Hristu i objavljivanje evanđelja mora biti centar crkvenog života, a ne puka tradicija.
Hrišćanski vođa će se postarati da Božija Reč bude na agendi crkvene službe i u životu članova crkve, jer Božija Reč nam obezbeđuje istinu koju treba da čujemo kao njegov narod i održava nas u životu dok čekamo da se pojavi naš Gospod Isus.
Pošto mu je ozbiljno zapovedio da propoveda Reč, Pavle podseća Timoteja da je potreba za vođstvom koje propoveda Reč posebno bitna zbog lažnog učenja.

3. Vođstvo koje se suočava s neprijateljima
Zanimljivo je da u stihu 4:3 Pavle ne kaže da postoji opasnost da će doći lažni učitelji. To je već rekao u 3. glavi. Ovde on ne upozorava na lažne učitelje nego na ljude koji traže lažno učenje: „Ljudi neće podnositi ispravno učenje, nego će u skladu sa svojim požudama sebi nagomilavati učitelje da im govore ono što prija njihovim ušima”.
To je problem u crkvi; neće podnositi ispravno učenje – naporno im je da slušaju Božiju Reč, nepodnošljivo im je da slušaju o Isusovoj žrtvi, ljubavi i oproštenju greha! Neće moći to da podnesu, nego će očajnički tražiti neku drugu poruku koja odgovara njihovim grešnim žudnjama.
Hrišćansko vođstvo i propovedanje Reči je potrebno jer je takvo vreme nastalo i došli su takvi pritisci – ljude privlači poruka koja im odgovara, koja im se uklapa u ideje, koja je u skladu s njihovim osećanjima, željama i ciljevima. Traže crkvu koja ima vođe koji će im dati ono što žele, koji će učiniti da imaju dobro mišljenje o sebi. Ali hrišćanske vođe ne dozvoljavaju da tuđi hirovi postavljaju agendu pokušavajući da nekako Bibliju učine relevantnom.
Propovedanje Reči je stvarno važno. Vođe moraju da ispravljaju, prekorevaju i bodre ljude iz Božije Reči. Hrišćanski vođa mora da pazi na svoje stado čuvajući ga od lažnih učitelja, ali i od svoje želje da odluta od istine.
Pošto će uvek biti suprotstavljanja evanđelju, uvek će postojati i potreba da vođa razume da na svojoj poziciji mora da se žrtvuje.

4. Vođstvo koje se žrtvuje
Timotejev uzor za vođu je bio Pavle. Pavle mu je bio mentor i vodič, a ovde saznajemo da je Pavle na samrti. Piše ovu poslanicu znajući da mu nije ostalo mnogo od života.  Ali čak i u takvoj situaciji Pavle pre misli na druge nego na sebe.
Bilo da je u zatvoru, progonjen ili da strada, Pavle i dalje misli na druge. Njegova stalna molitva je za druge, srce mu je puno ljubavi i naklonosti prema drugima. U stihu 2:10 kaže: „Sve podnosim radi izabranih, da i oni stignu do spasenja koje je u Hristu Isusu sa večnom slavom”.
Hrišćanski vođa je pozvan da požrtvovano voli one za koje je odgovoran; da misli na njihove potrebe i brige i da se najviše i pre svega moli za njih.
Vođe imaju iskušenje da koriste uticaj i autoritet za ličnu korist, da donose odluke koje njima odgovaraju, da misle samo o svojim potrebama i udobnosti. Ali Pavle, po ugledu na Hrsta, voljan je da se žrtvuje radi svojih slušalaca i radi evanđelja. Voljan je da propoveda Reč, čak i ako to znači da će morati da izdrži teškoće. Njegov život, vođstvo i služba su žrtva Bogu; kaže za sebe da se izliva kao žrtva levanica. Pavlov primer pokazuje spremnost i pouzdanje da propoveda Reč u svakoj prilici i u svim okolnostima, bez obzira na posledice.

5. Vođstvo koje sve podnosi
Pavle je, na samrti, u stanju da kaže da je silno završio svoju službu; borio se u dobroj borbi, završio je trku i održao veru. Vođstvo i služba su borba; kao trčanje maratona. Kad se Pavle pozdravljao sa starešinama u Efesu u Delima 20:24 rekao je: „Nije mi nimalo stalo do života, samo da završim svoju trku i službu koju sam primio od Gospoda Isusa – da svedočim za evanđelje o Božijoj milosti.“
Kod hrišćanskog vođstva ne radi se o tome kako počneš, nego kako završiš – neophodno je izdržati. Pavle podstiče Timoteja u stihu 4:5 da bude trezven, da podnese stradanja i završi svoju službu. Vođstvo nije samo dobar početak, a posle te nešto omete ili se umoriš. Nije dovoljno početi s Rečju, pa posle tražiti druga rešenja kad dođu razočarenja.
Vođa mora da ustraje u propovedanju Reči. Mora biti voljan da izdrži teškoće kad vidi da ljudi koje poznaje odlutaju i odu (10. stih). On mora da izdrži direktno suprotstavljanje i napade od ljudi poput Aleksandra (stihovi 14-15). On mora podneti teške trenutke kad je usamljen i napušten (16. stih).
Iako su hrišćanske vođe često usamljene, ne mogu da izdrže sve sami. Zato su hrišćanska prijateljstva jako važna. Pavle podstiče Timoteja da se potrudi da brzo dođe kod njega (9. stih). On ceni Lukino društvo, ali traži od Timoteja da mu dovede i Marka (11. stih) i završava s brojnim pozdravima (stihovi 19-21).
Teško je propovedati Reč, a hrišćansko vođenje je kao trka izdržljivosti. Uključuje i stradanje. Čak i kad su svi napustili Pavla ili ga napadali, a niko ga nije branio, Gospod Bog Jahve je stajao uz njega i jačao ga. Ali čak ni to nije bilo samo radi njega. Pavle u 17. stihu kaže: “ Ali Gospod je bio uz mene i davao mi snagu da se preko mene u potpunosti objavi evanđelje i da ga čuju svi neznabošci”.
Hrišćani nisu vođe radi sebe. Poslednja lekcija o vođstvu i o propovedanju Božije Reči govori da se sve to isplati.

6. Nagrada za vođenje
Dobar boj sam bio, trku završio, veru sačuvao. Sada mi je pripremljen venac pravednosti, koji će mi onoga dana predati Gospod, pravedni sudija. I ne samo meni, nego i svima koji su s ljubavlju čekali da se on pojavi. (2. Tim. 4:7-8)
Na kraju službe Pavle gleda u nagradu, venac koji će mu Gospod dati. Ali, moramo paziti da ne mislimo da je zaradio nagradu na nebu ili da je radio i zaslužio taj venac.
Venac pravednosti i opravdanja nikad ne dobijamo zbog truda ili dobrih dela. Dobijamo ga samo po milosti. To je dar Božiji kroz Isusa Hrista. Pavle ne očekuje neki lični bonus, već čezne za spasenjem i večnim životom koji dolazi „ ne zbog naših dela, nego zbog Božijeg nauma i milosti. Ta milost nam je data u Hristu Isusu pre postanka sveta” (1:9). Činjenica da je to više od individualne nagrade za njegov trud je jasna kad kaže da taj venac nije samo za njega nego i za sve koji s ljubavlju čekaju da se on pojavi.
Pavle jedva čeka da se vrati kući (18. stih) da konačno pobegne i izbavi se od zla. Njegova nada je spasenje u Isusu Hristu i to što je deo njegovog nebeskog carstva.
Hrišćanskim vođama ne treba šema nagrađivanja da ih motiviše na vođstvo i propovedanje Reči. Nisu im potrebni bonusi ni poeni, veće kuće na nebu ni dodatno blago i slava. Dovoljno je imati spasenje i večni dom na nebu u Božijem carstvu. Dovoljno je poznavati silu i ljubav Božiju u besplatnom daru, u Isusu Hristu. Čak i više od toga, ostaje jednostavna radost što služimo Gospodu i propovedamo njegovu moćnu, spasonosnu Reč njegovom dragocenom stadu.
Kad je hrišćansko vođenje teško (a često jeste), šta će drugo hrišćanin uraditi nego požrtvovano i s velikim trpljenjem pamtiti Isusa i propovedati Reč?