Tešite moj narod

Sramota je uvek skrivena, i zbog toga nas često iznenadi. Jedan nevernik je prisustvovao na mojim službama tokom nekoliko meseci. Uvek prikladno obučen i učtiv, često mi je zahvaljivao za moje propovedi. Međutim ništa u našim prethodnim razgovorima me nije pripremilo na njegovu posetu u mojoj kancelariji. Prethodne nedelje u propovedi sam razmatrao Davidovo ponižavajuće bekstvo iz Jerusalima u 15. glavi 2. Samuilove. Primetio sam da David kroz njegovo poniženje, nije samo učio da se pouzdaje u Boga, već je i ukazivao na Isusa Hrista. Poput Davida, Isus je napustio Jerusalim ponižen. Svaki dalić dostojanstva mu je oduzet, ne dok je izlazio, već dok je nag i posramljen umrirao na krstu. Međutim, za razliku od Davida, Isusovo poniženje nije bilo rezultat Njegovog greha, već našeg. Predivna istina evanđelja je da Isus nije nosio samo našu krivicu, već je pretrpeo i našu sramotu (Jevrejima 12:2).

Ovo je dotaklo srce mog posetioca. Decenijama, on je nosio neizbežan osećaj sramote. Pošto je bio imigrant, pohađao je škole u kojima je učio da bude posramljen zbog onoga što on jeste. Iako je odrastao postajući zagovornik njegovog naroda, nije mogao da pobegne osećaju sramote. Kroz razgovor, njegova sramota je imala veze sa dobrim stvarima koje je uradio, kao i sa njegovom etničkom pripadnošću, i bez obzira koliko snažno se trudio, nije mogao da joj pobegne. Znao je da učitelji nisu bili u pravu kada je u pitanju njegova kultura. Međutim znao je i da treba da se oseća posramljenim.

Naše crkve su ispunjene ljudima poput ovog čoveka. Ljudi ispunjeni sramotom zbog onoga što je učinjeno prema njima i zbog onoga što su oni učinili. Oni se skrivaju, nadajući se da ih drugi neće primetiti. Mogu se skrivati tako što će se povlačiti, ali je verovatnije da će to činiti kroz perfekcionizam, uspeh, aktivnost, ili čak drskost. Međutim, poput Adama i Eve, koji su nakon pada pokušali da sakriju njihovu sramotu smokvinim lišćem (1. Mojsijeva 3:7), naše strategije ne funkcionišu jer naša sramota ostaje. Bez obzira koliko je dobro sakrili, znamo da je i dalje tu.
Dakle, kako lokalna crkva može da pomogne u tešenju i iscelenju onih koji se skrivaju zbog svoje sramote?

Kao prvo, neophodno je da budemo zajednice u kojima se propoveda evanđelje. Ne samo sa propovedaonice, već i u kućnim grupama i mentorskim odnosima, za stolom dok večeramo i tokom vremena za kafu. To evanđelje mora da dotakne našu sramotu. Isus ne samo da nas opravdava, On nas čisti i oblači u Njegovu pravednost. Ovo je nagovešteno u Božijem oblačenju Adama u Eve (1. Mojsijeva 3:21), dok je pravo ispunjenje u Hristu, u kome smo zaodenuti „plaštom pravednosti“ (Isaija 61:10). Poruka evanđelja nije samo oproštenje, već više od toga. Hrist uklanja našu sramotu i daje nam Njegovu pravednost.

Kao drugo, neophodno je da praktikujemo prihvatanje jedan drugoga u Hristu. Za iscelenje sramote nije potrebno javno obelodanjivanje nedeljom ujutru, ali zahteva otkrivanje naše sramote ljudima koji će nositi našu bol sa nama u ljubavi. „Ako jedan ud pati, svi udovi pate s njim“ (1. Korinćanima 12:26).  Kada prestanemo da se skrivamo i otkrijemo da nas drugi ne odbacuju, počinjemo da verujemo da nas Bog u Hristu takođe ne odbacuje.

Kao treće, za razliku od svetskog odgovora, naš odgovor na sramotu ne treba da bude drzak. Posramljena osoba treba da se pokaje, ali kako bi to uradila, potrebna joj je pomoć da uvidi uzrok njene sramote. Sramota je složena i izobličena. Krivimo sebe za ono što su nam drugi uradili, i opravdavamo sebe za ono kako smo reagovali. Ovo je „svetska žalost koja donosti smrt“ (2. Korinćanima 7:10-11). Nada za posramljene se nalazi u stavljanju odgovornosti tamo gde pripada, i to će često zahtevati jasnu perspektivu drugih. Dok pomažemo ljudima da vide razliku između njihovog greha i greha drugih prema njima, pobožna žalost i pokajanje mogu početi njihovo delo milosti u nama.

Na kraju, naše crkve treba da budu mesta gde je sramota iskupljena a ne porečena. U 1. Korinćanima 6:9-10, Pavle daje spisak sramotnih grehova koje vernici ne treba da tolerišu unutar sebe, ali onda nastavlja i govori u 11. stihu „A neki od vas su bili takvi“. Posramljeni gledaju okolo u crkvi i ne vide nikoga poput njih. Međutim kroz javna svedočanstva, otvorene odnose, brižljive kućne grupe, pa čak i mudre ilustracije u propovedi, posramljeni otkrivaju da se nalaze u društvu iskupljenih grešnika. Kada se ovo dogodi, nastaje nada da je Pavlova naredna rečenica istinita za sve. „Ali, oprali ste se i osveštali ste se i opravdali ste se imenom Gospoda Isusa Hrista i Duhom našega Boga“.

Jedini tip lokalne zajednice koji može doneti utehu posramljenima je crkva koja se ne srami evanđelja. To znači poznavati Isusa kao onoga koji je bio ponižen radi nas. Ovo je čoveku koji je došao u moju kancelariju bilo teško za razumeti. On je polagao nadu u hrišćanstvo koje bi otklonilo njegovu lažnu sramotu, bez suočavanja sa njegovom pravom sramotom. Međutim, ovo ide zajedno. On još sluša, još se bori, a mi još hodamo s njim, jer nas sramota ne iznanađuje. Kao hrišćani, znamo šta znači biti posramljen i šta znači kada je ta sramota otklonjena.