Bio je to Veliki petak za razbojnika

Disanje, sam čin disanja, iscrpeo je njegove poslednje rezerve snage skoro do tačke pucanja. Vreme mu je isticalo i nije preostajalo još mnogo vremena pre nego što poslednji put udahne na ovoj zemlji. Nije mogao da spreči da mu misli odlutaju ka tome koliko je daha protraćio za vreme svog relativno kratkog života. Sve njegove prošle krađe – šta mu je to trebalo? Nekoliko trenutaka grešnih zadovoljstava sada je dovelo do ovoga – do smrtne presude.
​Koliko je samo nerazuman bio! Mogao je da zarađuje za pristojan život; mogao je odgajati porodicu; mogao je živeti relativno ugodnim životom. Ipak, porodicu nije imao; sve što je ukrao nije mu moglo kupiti slobodu; a ono što je imao – svoj dah – skoro je prestalo. Krivica koju je osećao bila je još gora nego panika zbog toga što mu je bilo toliko teško da još jednom udahne. Nerazumne odluke, sebične želje, pokvareni planovi, nevine žrtve, loše društvo, izopačeno razmišljanje, teški životi. Sve mu je to naviralo u misli u talasima sramote. Naročito krivica zbog toga kako je upravo sada svoje poslednje udahe iskoristio da obaspe uvredama čoveka do sebe. Svi drugi su isto to činili! Za trenutak je i on počeo da izvrgava ruglu… Isusa. Njegov prijatelj razbojnik bio je zajedljiv i nemilosrdan, jer su njegove reči, zajedno sa ostalima u masi, odzvanjale u još uvek svesnom Isusov umu: „Ako si ti Hristos, spasi sebe i nas!”

Odjednom, te reči njegovog sapatnika koji se rugao Isusu počele su da mu odzvanjaju u glavi. Neko iz mase je povikao: „Spasao je druge, neka spase sebe!” Sećao se da je čuo priče o tome kako je Isus druge spasavao: gubavce, posednute demonom, slepca, ženu kod bunara, i da, bio je tu i neki carinik – razbojnik svoje vrste. Marginalci – svako od njih. Isus ih je ipak spasao. U tom trenutku, počeo je da shvata šta se dešava. Taj Isus je Hristos – Bogom je dani Iskupitelj svog naroda. On je bezgrešan, besprekoran Sin Božiji. On je zaista Spasitelj. On nije raspet tamo jer je nešto loše uradio. On je raspet da bi grešna dela drugih bila oproštena. Natpis nad njegovom glavom je glasio: Car Judeja. Činio je ono što bi svaki plemeniti i pravedni car činio. Spasavao je svoje podanike – a sebe nije.

Dok mu je dah bivao sve slabiji, nada je jačala. Da li bi mu Isus oprostio? Da li bi Isus prihvatio njega – običnog razbojnika? Sve je izgledalo tako čudno. Kada je drugi razbojnik uz porugu zahtevao izbavljenje: „Spasi sebe i nas!”, ovaj razbojnik ispunjen novom nadom rekao je: „Zar se ne bojiš Boga?… Mi zaista stradamo pravedno, jer primamo ono što zaslužujemo za svoja dela; ali ovaj čovek nije učinio ništa pogrešno”. Zatim je pogledao ka Spasitelju, i sa ono malo daha što mu je preostalo, rekao: „Isuse, seti me se kada dođeš u svoje carstvo”.

„Seti me se.” Kao da je time rekao: „Nemoj pamtiti moje krađe, nemoj pamtiti moje grehe, nemoj pamtiti moje reči podrugivanja, nemoj pamtiti moj protraćeni život. Seti se mene. U svom velikom milosrđu, seti me se. Kada stigneš u svoje carstvo, kada sve bude postavljeno na svoje mesto, kada svi tvoji neprijatelji budu podno tvojih nogu, kada završiš posao koji si došao da obaviš, seti me se. Ceo svoj život sam tvoj neprijatelj; i dok sam ovde visio nisam se ništa razlikovao od svetine koja ti se rugala. Ja zaslužujem ovu smrtnu kaznu… ali ona je kao svetlo koje je došlo u moju dušu, te sad vidim. Vidim ko sam ja i vidim ko si ti. Očajnički mi treba da me se setiš kada dođeš u svoje carstvo. Nemam ništa da ti ponudim. Ne postoji ni jedna usluga koju mogu da ti učinim. Ne mogu ni ruku da podignem da te ubedim da me prihvatiš. Sasvim sam u tvojoj milosti. Seti me se.”

Sasušene i krvave usne Spasitelja su se tek malo razdvojile dok je skupljao ono malo snage što mu je preostalo. Bilo je mučki teško disati, a kamoli govoriti. Iako je u njegovom glasu bilo slabosti, nije mu nedostajalo ni malo suverene, spasonosne sile koja prašta i čisti. „Zaista ti kažem, današ ćeš biti sa mnom u raju.” Spasitelj/ Car se obratio njemu – bezvrednom kradljivcu. Njegove reči bile su tople i prihvatajuće; bile su sigurne; bile su i više nego što je tražio! Nadao se kâpi milosrđa onog velikog poslednjeg dana kada se Isus vrati da vlada. Ono što je dobio bilo je more milosti na licu mesta. Car raja je širom otvorio veličanstvena rajska vrata i primio u svoj dom ovog razbojnika koji se pokajao i poverovao. Odvratio se od svojih uvreda i izrugivanja; odvratio se od drugog razbojnika i svetine koja je izazivala Spasitelja; okrenuo se svojoj jedinoj nadi u Gospodu Isusu. U tom trenutku, njegova iznenadna sloboda od krivice nadjačala je bol koji mu je i dalje prožimao telo. Sada je mogao da izdahne u miru. Tako je i bilo.
​
Za Isusa, najgore je tek dolazilo. Neprirodna tama se spuštala dok je Bog Otac odvraćao lice od svog Sina koji je nosio grehe, zbog čega je zavapio: „Bože moj, Bože moj, zašto me ostavi?” Nekoliko trenutak kasnije, sva težina gneva Božijeg sručila se na njegovu dušu, pa reče: „Svršeno je”, te pogne glavu i preda svoj duh. Kada je umro na krstu, ispunio je svoje obećanje razbojniku koji se pokajao – jer je odbio da sebe spase. To je bio jedan veliki petak.