Kako povezati evangelizaciju i crkvu

Drugi članci:

Džonatan Liman

10. avgust 2023.

Kako povezati evangelizaciju i crkvu

Da li je evangelizacija samostalni ili timski sport? Zapravo, oba. Pomislite na pecanje. Nekim danima otšetaćete do pristaništa sami, sešćete i mlatarati nogama s ivice, pa zabaciti udicu. Međutim, pitajte ribolovce na okeanskim brodovima koliko ljudi je potrebno da se tona skuše koja se migolji izvuče iz nemirnog mora. Očajnički su potrebni jedni drugima.

Ova analogija ne govori sve što bismo mogli da kažemo o odnosu između evangelizacije i lokalne crkve, ali je biblijska i predstavlja početak. Isus je rekao učenicima da ga slede i da će ih načiniti ribarima ljudi, a onda ih je poslao da, po dvojica, propovedaju ljudima da treba da se pokaju (Marko 1:17, 6:7, 13). Kao što ribari na brodu imaju jedni druge, tako je nama potrebna crkva za delo evangelizacije.

Ipak, postoji i šira slika kada se radi o vezi između evangelizacije i crkve. Setite se prvih poglavlja Dela apostolskih u kojima su apostoli objavljivali vaskrsenje, a iza njih je bila crkva koja je živela zajedno i sve delila, ‘hvalila Boga i uživala naklonost celog naroda’ (2:47; kao i 5:13). Život crkve je bio kao pozadina za objavljivanje evanđelja, pa je tako služio kao sveočanstvo evanđelju. Zbog toga su mnogi stanovnici Jerusalima na svete gledali s naklonošću, što je dovelo do još obraćenja.

Da li je Petar na umu imao te rane dane u Jerusalimu kada je kasnije crkvu opisao kao rod, sveštenstvo i narod koji ‘objavljuje vrline Onoga’ koji nas je pozvao iz tame, da živimo tako dobar život da neznabošci koji vide naša dobra dela ‘daju slavu Bogu’? (1 Petrova 2:9, 12)

I rana poglavlja Dela apostolskih i 1 Petrova 2 odaju utisak crkve koja liči na košnicu – loptu koja zuji i pravi slatki med, a zauzete pčele ulaze i izaze iz nje. Košnica je neizostavna u poslu jedne pčele, i deo njenog posla. Šta sve to govori o odnosu između evangelizaijce i crkve?

Nijedna analogija nije potpuna i ne obuhvata sve. Hajde da vidimo da li možemo da napravimo sažetak odnosa evangelizacije i crkve u Bibliji pomoću četiri sistematske izjave, a onda se zapitamo koje praktične lekcije za crkvu iz njih proizilaze.

1. Evangelizacija upućuje na Boga, a ne na crkvu

Kada biste pokušavali da ubedite nekoga da se priključi vašem klubu, ukazali biste mu na sve njegove pogodnosti; koliko se članovi zabavljaju, godišnji turnir u stonom tenisu, itd. Odnos evangelizacije i crkve nije takav.

Evangelizacija ukazuje na Boga, a ne na crkvu. To je prva izjava.

Pavle kaže Korinćanima da je Hrist njemu (i njima) dao ‘ službu pomirenja’ i ‘poruku pomirenja’. On (i oni) su Hristovi izaslanici, Bog druge opominje preko njih.’ A poruka pomirenja je jednostavna: ‘Pomirite se s Bogom’ (2 Korinćanima 5:18-21).

Radosna vest evanđeliste nije: ‘Pomirite se s drugim ljudima’, iako će radosna vest dovesti do takvog pomirenja. Radosna vest evanđeliste govori o tome kako se čovek može pomiriti s Bogom. Sve drugo proističe iz toga.

2. Crkva je jedan ishod evangelizacije

Na isti način, prvi ishod evangelizacije kojem se nadamo jeste pomirenje s Bogom. Ali postoji još jedan ishod: pomirenje s Božijim narodom, crkvom.

Ukoliko vašoj doktrini obraćenja fali element zajednice, onda joj fali neizostavni deo kako bi bila cela. Zavetna glava sa sobom nosi i zavetni narod. Jedinstvo crkve u Hristu je jedna od posledica obraćenja, ono je njen njegov sastavni deo. Pomirenje s Božijim narodom je različito ali neodvojivo of pomirenja s Bogom (vidi ćlanak Uloga zajednice u obraćenju).

Sve ovo je predivno prikazano u Efescima 2. Stihovi 1 do 10 objašnjavaju oproštenje i naše vertikalno pomirenje s Bogom: ‘Milošću ste spaseni.’ Stihovi 11 do 22 onda predstavljaju ono horizontalno: ‘Jer, on je naš mir. On je od dvoga načinio jedno i u svom telu razorio neprijateljsvo, taj pregradni zid razdvajanja’, (stih 14). Obratite pažnju na to kako je delo u stihu 14 u prošlom vremenu. Hrist je već učinio da Jevreji i neznabošci budu jedno. Oni jesu jedno jer je Bog to učinio, a on je to učinio na istom mestu na kojem je postigao pomirenje – na Hristovom krstu (v. i. Efescima 4:1-6).

Ukratko, spasenjem postajemo deo naroda.

Rana poglavlja Dela apostolskih pokazuju šta to znači u praksi: ‘Tada se krstiše oni koji su prihvatili njegove reči. Tako im je toga dana bilo pridodato oko tri hiljade duša’ (Dela 2:41; v.ii 2:47; 4:4; 6:7). Ljudi poveruju u Hrista i ‘pridodati su’ crkvi u Jerusalimu. Ubrojani su. Njihovo ime je upisano. Da su tada imali fotoaparate, njihova fotografija bi sigurno bila u crkvenoj arhivi!

Život obraćenika poprima oblik zajednice. Hrišćani treba da budu deo crkve, pa ih evangelizator tamo šalje.

3. Evangelizacija je delo crkve

Treće, evangelizacija je delo crkve. Kada je čovek pomiren s Bogom i (zbog toga) s njegovim narodom, on dobija novi posao: da evanđelje podeli s drugima. ‘Pođite za mnom i učiniću vas ribarima ljudi’, rekao je Isus (Marko 1:17; i Matej 28:19). Drugim rečima, svaki hrišćanin i član crkve ima obavezu da širi evanđelje (v. Timoti Boger Da li svaki hrišćanin treba da evangelizira?)

Prva poglavlja Dela apostolskih stavljaju akcenat na propovedanje apostola, ali kada je u Jerusalimu došlo do progona i kada su se hrišćani raspršili: ‘Oni koji su se raspršili, propovedali su Reč kud god su išli’ (Dela 8:4).

Lokalne crkve postoje kako bi slavile Boga i kako bi širile radosnu vest o Isusu Hristu. Zbog toga učitelji naučavaju, a članovi uče. Zapravo, Isus crkvi daje tzv. evangelizatore, pastore i učitelje kako bi je obučio za službu (Efescima 4:11f), službu koja sigurno uključuje evangelizaciju.

Sarađujemo jedni s drugima kako bismo izvukli ribu iz vode.

4. Crkva je apologeta u evangelizaciji

Život obraćenih ljudi grupisanih u zajednice takođe bi trebalo da odaje čast evanđelju koje ih je spasilo. Rej Ortlund piše: „Doktirna evanđelja stvara kulturu evanđelja.” A ta kultura koju naša crkve otelovljuje treba da bude privlačna ljudima iz sveta, bar nekima od njih (v. 2 Korinćanima 2:15-16).

To nas ponovo dovodi do slike crkve kao košnice koja zuji i pravi med. To vidimo u Delima apostolskim i Prvoj Petrovoj poslanici 2. To takođe vidimo u Evanđelju po Mateju 5, kada Isus govori o tome kako je crkva so i svetlo (stihovi 13-16). A ta slika je neverovatna u Evanđelju po Jovanu 13, kada Isus kaže: „Kao što sam ja voleo vas, tako i vi volite jedan drugoga. Po ovom će svi znati da ste moji učenici: ako budete imali ljubavi jedan za drugoga” (stihovi 34-35).

Dobra dela koja činimo ljudima van crkve i ljubav koju iskazujemo drugim članovima crkve ukazuje našim bližnjima i kolegama na Isusa!

S tim u vezi, lokalna crkva je apologeta za evanđelje. Život crkve predstavlja argument u korist evanđelja. Zajednički život vernika svedoči o Božijoj sili spasenja. Kada svake nedelje slušamo propovedanje Božije reči i kada nas Duh malo-pomalo saobražava slici Sina, tada dajemo primer onoga što evanđelje može da uradi za nas kao pojedince i kao narod.

Polako postajemo novo čovečanstvo, idući stopama Prvorođenog nad novim stvorenjem (Kološanima 1:15). To novo čovečanstvo služi kao predivna podloga i slika za evangelizaciju. Ono predstavlja kulturu suprotnu kulturama sveta.

Praktični saveti

Koje su to praktične lekcije koje možemo da naučimo iz ova četiri sistematska principa? Pastori često nastoje da osnaže službu evangelizacije u svojoj crkvi tako što podstiču ljude da govore evanđelje. To je svakako jedan deo. Ipak, od suštinske je važnosti da pomognu rast kulture suprotne svetu u svojoj crkvi, jer je ona privlačna podloga za evangelizaciju.

  • Evangelizacija bi trebalo da dovede do krštenja članstva. Crkve ne bi trebalo da evangeliziraju, a onda novoobraćenike prepuste same sebi. Isto tako, ne bi trebalo da evangeliziraju i krštavaju, a onda tek jednog dana možda tu osobu uključe u članstvo. Osim u posebnim okolnostima (npr. evnuh iz Etiopije), crkve bi trebalo da rade ono što je radila crkva u Jerusalimu: da krštenjem pridodaju ljude svojoj zajednici (Dela 2:41). Krštenje je, na kraju krajeva, znak zajednice kojim crkva zvanično potvrđuje da je određena osoba vernik. Tu potvrdu zatim treba stalno nadgledati i negovati kroz članstvo i Gospodnju večeru. Ne ostavljamo mlade ptiće izvan gnezda, već ih uvodimo unutra.
  • Naučite vernike da svoj život uvežu sa životima drugih. Kako bi se apologetska sila crkva osnažila, kroz učenje iz Reči i Gospodnju večeru vernike stalno treba podsećati da su jedno telo (npr. 1 Korinćanima 10:16-17; 1 Korinćanima 12). Ne treba da prođe skoro nijedna nedelja, a da vernike ne podsetimo da grade odnose jedni s drugima kako bi mogli da ohrabruju, podižu, bodre, govore istinu, upozoravaju i vole jedan drugoga (npr. Rimljanima 12:9-13; Efescima 4:11-32). Treba da budu podstaknuti da ukažu gostoprimstvo (Rimljanima 12:13; 1 Petrova 4:9). Sve to stvara privlačno svedočanstvo za evanđelje.
  • Naučite vernike da se žrtvuju jedni za druge. Još određenije, hrišćani treba da razmišljaju o tome kako što bolje mogu da se žrtvuju jedni za druge, u finansijskom i svakom drugom smislu (npr. Dela 2:42-46; 2 Korinćanima 8:9; 1 Petrova 4:10). Primer međusobne darežljivosti, naročito u konzumerskoj naciji, predstavlja snažan kontrast kulturi. Setite se da je Isus rekao hrišćanima da vole jedni druge kako je on voleo nas (Jovan 13:34) – žrtvena ljubav u pravom smislu te reči.
  • Praktikujte crkvenu disciplinu. Hrišćani koji su dvolični ili jeretici ugrožavaju svedočanstvo crkve. Kada sredina za određene članove crkve zna da su lažljivci, ogovarači ili preljubnici, crkvena evangelizacija neće tako dobro proći. To ne znači da crkva treba da disciplinuje svakog svetog koji se još uvek bori s grehom. Onda više ne bi bilo crkve. Crkve treba da se suoče sa neokajanim grehom i da ga disciplinuju. To onda, ironično, služi da evangelizira člana koji se ne kaje (1 Korinćanima 5:4), kao i grad u kojem se crkva nalazi (1 Korinćanima 5:1-2).
  • Obučite članove crkve da govore evanđelje. Crkvene vođe treba da traže različite načine da se postaraju da svaki član zna da objasni osnove vere. To se može činiti s propovedaonice, iz učionice nedeljne škole, kroz intervuje sa članovima i na drugim mestima.
  • Ohrabrite vernike da žive život koji blagosilja druge. Članovi crkve su, nadam se, poznati po tome što su ljubazni, učtivi i brzi da pruže pomoć. Treba da budemo spremni da donesemo grabulje i pomognemo komšiji da očisti lišće, da pružimo pomoć kolegi u kancelariji, da odbranimo žrtvu nasilja, da sačuvamo poslove vrednih radnika u teškim vremenima, da blagosiljamo na svaki način. Dobra dela treba da ulepšaju reči kojima evangeliziramo.
  • Pozovite ljude na formalna i neformalna okupljanja u crkvi. Možemo dati nebrojeno mnogo primera toga kako su neverni čuli evanđelje, gledali crkvu na formalnim i neformalnim okupljanjima i onda se obratili. Zajednički crkveni život ih je oduševio. Ukazao im je na nešto što nikada nisu imali u porodici, školi ili na poslu. Drugim rečima, pozivanje ljudi u život naše crkve mora biti deo naše evangelizacije.
  • Pokažite primer evangelizacije. Kad su crkvene vođe poznate po evangelizaciji, možete očekivati da nađete crkvu koja evangelizira. Kada starešine to ne rade, nećete ni vi.
  • Uvrstite evangelizaiju i priče o obraćenju u službe. Crkvene vođe treba da uvrste priče o obraćenju i evangelizaciji u svoje propovedi i predavanja. Članovi crkve trebalo bi da dele svoje molitvene potrebe za prilike da evangeliziraju. Kandidati za krštenje trebalo bi da dobiju priliku da podele svoje iskustvo obraćenja. Ovakve priče čine da evangelizacija postane „normalan“ deo hrišćanskog života i crkvenog iskustva.
  • Hvalite se svojom crkvom. Apostol Pavle se ponekad hvalio svojim crkvama, što je bio način da se hvali Hristom (vidi 2 Korinćanima 9:2; 2 Solunjanima 1:4; Filipljanima 2:16). Isto tako, hrišćani treba da traže načine da govore sa pozitivnim i zahvalnim stavom – ne ponosno ili nadmeno – o svojoj crkvi svojim prijateljima koji nisu hrišćani. Kada kolega pita kako ste proveli vikend, spomenite kako je vaša crkva vašoj ženi priredila predivnu zabavu jer očekujete bebu. Spomenite nešto ohrabrujuće što je propovednik rekao u nedelju. Spomenite nešto što vaša crkva radi u vezi s beskućnicima ukoliko se pokrene ta tema. Nema sumnje da je za ovako nešto potrebna vežba.
Zaključak

Za jasno razumevanje i praktikovanje odnosa između crkve i evangelizacije potrebno je više od pozivanja ljudi na evangelizaciju. Za to je potrebno pozabaviti se politikom i poretkom, članstvom i disciplinom. Za to je potrebno izgraditi zdravu crkvu koja sluša propovedanje Božije reči i zna zadatak koji joj je Bog poverio.

Za to su potrebne pobožne vođe koje uče i daju primer. Za to su, takođe, potrebni članovi koji vole Isusa i ne mogu a da ne daju slavu onome koji ih je premestio iz smrti u život – kako u crkvenoj zgradi, tako i van nje.

Kopirajt © The Gospel Coalition

Podelite članak: