Legalista!

Nakon što sam propovedao jedne skorašnje nedelje, ubrzo sam primetio čoveka koji me je ozbiljno gledao. Njegove obrve su mi govorile da je prijateljski nastrojen i da ima ozbiljno pitanje. Rekao mi je da je prešao iz reformisane tradicije na tradiciju svetosti, pa se ponovo vratio na prvu. Upitao je: „Zašto reformisane crkve više vole doktrinu nego svetost, a crkve naklonjene tradiciji svetosti vole više svetost nego doktrinu? Zar ne bi trebalo da obe volimo jednako?“ Morao sam da se zadivim njegovom načinu mišljenja i ponašanja. Kakva blagoslovena razlika u odnosu na hrišćane koji, kako se čini, misle da mogu očuvati ispravno shvatanje svoje tradicije, tako što će obasuti etiketama one sa kojima se ne slažu. Dobro poznajemo etikete u ovom slučaju: Reformisanim vernicima se pripisuje „mrtva ortodoksnost“, a vernicima posvećenima svetosti „legalizam“.

Pošto se optužba „legalizma“ olako pripisuje, potrebno je da definišemo ovaj termin, i da vidimo ko zaslužuje ovu etiketu, a ko ne. Dozvolite mi da imenujem četiri vrste legalista.

1. Prva vrsta legalista veruje da mogu da urade nešto i time zarade Božiju naklonost, pa čak i zadobiju spasenje. Bogati mladić koji je pitao Isusa šta treba da uradi kako bi imao večni život se uklapa u ovu kategoriju (Matej 19:16-22; Luka 18:18-23). Mnoge svetske religijie su približno legalističke u ovom smislu.

2. Druga vrsta legalista zahteva od vernika da se podrede ljudskim zapovestima, kao da su one Božiji zakon. Setite se fariseja koji se napali Isusa kada se nije podredio njihovim pravilima o suboti, o pranju ruku, i o izbegavanju grešnika (Matej 12:1-14; 15:1-2; Luka 15:1-2).

3. Treća vrsta legalista je poslušna Bogu i čine dobro u cilju da održe Božiju naklonost. U ovom slučaju imamo na umu učenike koji veruju da svakodnevna Božija naklonost zavisi od njihovog svakodnevnog učinka. Kada nešto pođe po zlu, skloni su da pitaju: „Šta sam uradio da zaslužim ovo? Da li me Bog kažnjava zbog nečega?“

 Ove tri greške se razlikuju jedna od druge, ipak svaka od njih je oblik legalizma. Neki nažalost pripisuju etiketu „legaliste“ svakome ko je željan da razume i bude poslušan Božijem zakonu. Setimo se da je Isus rekao: „Ako me volite, držaćete se mojih zapovesti“ (Jovan 14:15; vidi takođe Postanak 26:5; Izlazak 20:6; Psalam 119; Jovan 15:10).

 Rekavši to, verovatno postoji još jedna vrsta legalista. To je slučaj na granici. Ova osoba izbegava najgore oblike legalizma, ali ipak toliko naglašava poslušnost Božijem zakonu da zapostavlja druge ideje. Na hrišćanski život gleda samo kao nešto više od poslušnosti Božijem zakonu. Razmišlja na sledeći način: “Bog govori da treba da dajem desetak, stoga ću ga davati. Biblija govori da moramo da se molimo, stoga ću se moliti. Govori da se podređujemo vođama, svedočimo, čitamo Pismo, stoga ću se podređivati, svedočiti, i čitati.” Mogli bi smo da nazovemo ovu osobu “Najk” hrišćanin. On čuje zapovest i razmišlja: “Samo ću je uraditi”. On razmišlja na sledeći način: “Bog nas je iskupio cenom života svoga Sina. Sada zahteva moje služenje zauzvrat. To je moja dužnost”.

4. Četvrta vrsta legalista toliko naglašava Božiji zakon da zapostavlja druge aspekte hrišćanskog života – ljubav drugih, prirodu karaktera, potraga za plemenitim ali opcionalnim projektima, i više. Oni mogu da zaborave zašto smo poslušni Bogu. Ne vide da je zakon više od zapovesti, da on odražava sam Božiji karakter. Što znači, poslušni smo delimično zbog toga što nas poslušnost vodi do sličnosti njemu. Ne ubijamo jer Bog daje život. Verni smo u braku jer je on veran. Govorimo istinu jer Bog uvek govori istinu. Blagonakloni smo prema siromašnima i strancima jer Bog brine za siromašne i strance.

Ako se vratimo na čoveka koga sam upoznao pre nekoliko nedelja, mogli bi smo mu odgovoriti na ovaj način. Postoje hrišćani koji se pokušali da vole i nauku i svetost u istoj meri. U istoriji crkve, puritanci i rani pijetisti su se nadali da žive prema ovom idealu. Međutim, zbog naše pale prirode, teško je ovo učiniti ispravno. Teološki nastrojeni vernici mogu da se ponašaju kao da će ispravno delo proisteći ako samo ispravno usmerimo ideje. Praktično nastrojeni vernici mogu da izbegnu velike oblike legalizma koji zanemaruju Hrista, a ipak naštete sebi zalutajući u manji oblik legalizma (“Najk” hrišćanstvo). Stoga, po svaku težimo da volimo nauku i svetost u istoj meri, i volimo našeg Gospoda još više, jer on voli, oprašta i obnavlja nas kada promašimo cilj.